MAJKA I NJENO MLADUNČE
Dugo se mislilo da je majčinsko ponašanje najbolji primer instiktvnog ponašanja : zar se ne govori o majčinskom instinktu? Ovaj pojam se sve više osporava kad je u pitanju Ijudska vrsta kod koje se lako može uočiti uticaj tradicije i društvenih klasa u genezi majčinskog ponašanja. Zatim, više etologa je dokazalo da majmunice prvorotkinje retko kad podignu svoj porod do zrelog doba, budući da se o njemu brinu neredovno i nevešto. Danas se može reći da to važi i za kuju (kao i za mačku i kobilu) :majčinsko ponašanje nije strogo određeno genetskim ponašanjem, već iziskuje obučavanje da bi se moglo usavršiti. Tako, možemo utvrditi da su kuje prvorotkinje, čija štenad bivaju prepuštena da uginu jedno za drugim usled nedostatka majčinske brige, kasnije kad ponovo budu imale mladunce mnogo veštije od onih kuja čija je štenad preživela zahvaljujući staranju odgajivača. Vezanost za štenad nije automatska, neophodno je da majka predhodno bude valjano socijalizovana. Brojna nenormalna majčinska ponašanja (kanibalizam, davljenje štenadi) posledica su poremećaja u procesu socijalizacije i naročito primanja spoljnih uticaja. Izgleda da u čoporu prvorotkinjama pri štenjenju najčešće pomažu iskusne ženke koje kidaju ovojnicu fetusa i ližu štenad u cilju stimulacije. Prilikom kasnijih koćenja, keruša je pre sklona da potraži usamljeno mesto da bi se okotila. Pojedine kuje iskopaju jamu za štenjenje koja potpuno sliči vučjoj jami.

PAS I COVEK
Može se govoriti o vrlo staroj Ijubavnoj priči između psa i čoveka. Verovatno su se u saradnji između ta dva lovca postepeno stvarale veze i moguće je da je tip društvene organizacije čopora olakšavao sjedinjavanje koje se malo-pomalo ostvarivalo. Život psa u čoporu danas je sasvim marginalan i većina pasa živi sa čovekom, najčešće u prisnoj porodičnoj atmosferi. A nas će upravo zanimati promene u ponašanju izazvane tom situacijom.

PORODICA-ČOPOR
I čovek i pas su društvene životinje i njihova zajednica podrazumeva stvaranje hijerarhijskog sistema koji uključuje što manje situacija za koje ne postoji ritual za utvrdjivanje zahtevanog ponašanja. Čovek je sklon da istražuje oblike sve suptilnijih veza izmedju jedinki.Otuda odnose u radu, u porodici, ne diktiraju više odnosi silom nametnute dominacije jednog od protagonista; bilo bi čak neuputno u društvenom pogledu da onaj koji "legalno" dominira to odveć jasno stavlja do znanja (tada bi se moglo govonti o zloupotrebi autoriteta). U tom slučaju, kada postoji interakcija izmedju dve jedinke, upravo će suptilnost jezika i intonacija kodirati informacije koje se tiču hijerarhijskog položaja svakog od njih. Kod psa, takva organizacija osudjena je na propast, zato što nema značajne razlike izmedju načina na koji on analizira društvene informacije u čoporu ili u Ijudskoj porodici. Životinja uočava dominaciju ponašanja koja odgovaraju jasnim situacijama i za njega značajnim, kao što su jelo, korišćenje prostora, mogućnost privlačenja pažnje jedinki ženskog pola kuja ili žena. Mogu se opisati dva tipa organizacije čovek pas. S jedne strane, grupe nazvane "hedonističkim" (hedonizam, sisitem zasnovan na zadovoljstvu), zato što se agresivnost tu nikada neposredno ne ispoljava, već samo u vidu rituala pretnje, s druge strane, "agonističke" grupe (od reči agonista, "kojl uzrokuje pokret") u kojima se agresivnost izražava u vidu fizičkih napada. Kod prvih, vlasnik potvrdjuje svoju dominaciju vizuelnom i auditivnom igrom kanala za komunikaciju, dok kod drugih, fizičko suprotstavljanje, sa svom riskantnošću koju može imati po životinju, predstavlja jedino sredstvo za očuvanje položaja vodje. U stvari, agonističke grupe nisu tako brojne, s obzirom da većina vlasnika s odbojnošću gleda na primenu sile.

KOMUNIKACIJA IZMEDJU ČOVEKA I PSA

Popularno rečeno, pas je životinja kojoj nedostaje samo govor. Ta razumna konstatacija je zanimljiva:
izvesno, u komunikaciji ne može da se koristi jezik, pošto reči nemaju nikakvog smisla za psa; zauzvrat, iako pas nema sposobinost govora, on poseduje skoro sve ostalo. I upravo će se na tom "ostalom" graditi komunikacija. Kad govorimo, mi ne upotrebljavamo samo reči, sadržaj našeg govora uveliko je uslovljen elementima koji nisu verbalne prirode. Ton, mimika lica, prečnik zenica, kretnje tela (položaji i ritmika njihovih povezivanja), odeća i pomoćni pribor, igraju bar podjednako važnu ulogu kao i reči. Tako je i sa psom, sem što će njegov govor biti u potpunosti sastavljen od gestova, intonacija. Izgovorene reči biće zvučni signali koje će pas spajati sa odredjenom situacijom, sa ponašanjem koje treba usvojiti. Tako na primer, kad pas sedne na zahtev vlasnika, on ne izvršava naredjenje zato što mu je rečeno "sedi", već stoga što je vlasnik tom zvuku pripojio pokrete što navodi na pokret koji treba izvršiti, i zato što je nagradio psa kad je ovaj odgovorio na željeni način.Čin udružen sa rečju može odgovarati situaciji koja za psa ima neko hijerarhijsko značenje i podrazumeva njegovo potčinjavanje. Otuda upravo oni signali vlasnika koji nisu verbalne prirode pojačavaju poruku, ili je poništavaju. Zamislimo, tako, da se pas mužjak popeo na fotelju koju njegov gazda obično čuva za sebe. Pas je prepoznao to sedište kao važno kontrolno mesto da bi se sačuvao dominantni hijerarhijski položaj. Kada vlasnik naredi psu da sidje, on od njega zahteva da mu prepusti bitnu zonu u porodičnoj hijerarhiji. Ako on to učini ne pitajući se da li će pas poslušati, intonacija njegovog glasa, njegov pogled, položaj njegovog tela (lako nagnuto napred) pokazuju psu da se čovek zaista oseća dominantnim. U protivnom, ako on ishod sučeljavanja smatra neizvesnim, intonacija njegovog glasa, njegovo lice i telo otkrivaju njegovu dilemu. To psa navodi da pokuša da pripreti svom gazdi kako bi zauzeo viši hijerarhijski položaj. Takva situacija brzo se može pretvoriti u dramu ukoliko nedostatak ubedljivosti kod čoveka ustupi mesto strahu od režanja psa i ovaj počne da se smatra dominantnim.Ovde se vidi koliko bitnu ulogu igra komunikacija u uspostavljanju hijerarhije unutar porodice-čopora. Uskladjenost dveju poruka (verbalne i one koja to nije) obezbedjuje efikasnost prenošenja informacije. Cesto, nedovoljno poznavanje smisla ove ili one reakcije psa navodi vlasnika da prenese nepovezane informacije. Takav je slučaj sa čovekom koji gubi dah pozivajući psa, a ovaj nastavlja da se udaljava. Za vlasnika je prirodno da se pas vrati kada ga pozove. Medjutim, ovo je pogrešno, jer pas se "ne odaziva na svoje ime", on se ne poistovećuje sa tim zvukom koji je za njega samo znak kontakta sa gazdom. Da bi pozvao svog psa koji se slobodno kreće, čovek treba da bude veoma privlačan, u svakom slučaju privlačniji od drugih pasa ili igračaka kojima je pas do tada bio obuzet.