KOPROFAGIJA
Ovim termiriom označava se konzumiranje izmeta, ponašanje koje vlasnici vrlo teško podnose. Konzumiranje izmeta biljojeda (konjska i govedja balega) normalno je kod psa, te je koprofagija svakodnevna pojava kod šteneta mladjeg od 6 meseci (potom ima tendenciju da nestane). U ta dva slučaja, može se uvek pokušati sa sankcionisanjem takvog ponašanja, ali ti vaspitni poduhvati uglavnom ne uspevaju: pas i dalje pada u iskušenje da konzumira izmet. Zauzvrat, kada odrastao pas konzumira sopstveni izmet, neophodno je odmah konsultovari veterinara zato što je obično reč o simptomu patologije organskog porekla (hronični pankreatitis, egzokrina insuficijencija pankreasa), ili je posledica ponašanja (sindrom lišavanja, depresija usled odvajanja).

RITUAL RADOSNOG DOČEKIVANJA

Ritual predstavlja elementarno ponašanje (jesti, piti) koje postepeno dobija funkciju komunikacije. Zapravo, bilo koje elementarno ponašanje može se pretvoriti u obred ukoliko su promene ponašanja u okruženju psa dovoljno povoljne.
Premda je kod većine pasa ritual radosnog dočekivanja dovoljno umeren da nikome ne bi smetao, on ponekad dobija takve dimenzije (veliki psi) da gubi svoje obeležje simpatičnosti i pretvara se u pravu agresivnost kako za neposrednu okolinu, tako i za posetioce kojima se retko dopadaju takvi burni izlivi prijateljstva.
Medjutim, treba shvatiti kako stvari fimkcionišu, da bi se bolje prihvatile mere koje valja preduzeti. Doista, najčešća reakcija vlasnika koji pokušavaju da sačuvaju svoju odeću, jeste pretiti psu glasom, kako bi pas prestao da skače, ili ga eventualno udarati. Postignuti efekat razlikuje se od očekivanog, pošto pas udvostručuje snagu... Podsetimo da je reč o ritualu, dakle o sistemu komunikacije koji nije verbalan i čija efikasnost prvenstveno zavisi od ritma i tipičnog intenziteta (način da se istaknu. značajni elementi rituala). Pas koji radosno dočekuje svog gospodara verovatno daje dokaza o svom oduševljenju što ga vidi, ali tu poruku emituje i u očekivanju istog odgovora od strane svog sagovornika. A šta pas odjednom vidi, uprkos svom oduševljenju koje je do tada bilo toplo pozdravljano? Gospodar pokazuje znake razdražljivosti, čak agresiviiosti; pas ne shvata, on pojačava svoju poruku naglašavajući najznačanije elemente. Pomalo kao i mi kad bezbroj puta ponavljamo nešto što naš sagovornik uporno ne želi da shvati. Odgovaraiući na upornost psa, vlasnik se najzad predaje, naizmenično ga zatim milujući ili udarajući, već prema raspoloženju, što psa ne sprečava da i dalje dosta redovno vrši taj obred koji je za sve neprijatan. Prema tome, vlasnik ne može očekivati da takvim reagovanjem reši problem. Jedini zbilja efikasan metod je oslobadjanje od obreda, koje se sastoji u izostavljanju odgovora onoga na koga se obred odnosi tako što što će se praviti ravnodušan. U prvo vreme, pas će pojačati svoje izlive ne bi li iznudio odgovor, potom, posle nekoliko dana (prosečno pet dana), pas ostaje da sedi, iščekujući, pri čemu nenametljivo lupkanje repom ukazuje na njegovu radost. I upravo tada treba omogućiti uspostavljanje novog rituala tako što ćete prići psu da ga pomilujete i pričate s njim, pospešujući na taj načm, malo-pomalo, usvajanje mnogo umeremjeg obreda dočekivanja.

LAŽNI SIMPTOMI
Ako radosno dočekivanje za vlasnika može predstavljati pravo mučenje, lažni simptomi su, pak, istovremeno prave glavobolje u medicinskom smislu i izvor nespokojstva za gospodare psa. Sve počinje autentičnom bolešću koju prati kašalj, hramanje, svrab (to su tri najćešća slučaja). Uznermreni vlasnici postaju veoma osetljivi i na najmanju manifestaciju slabosti kod psa i počinju da ga miluju, maze čim on ispolji i najmanji prethodno pomenuti simptom. Veterinar kome su se obratili propisije odgovarajuće lečenje koje se doslovno primenjuje i u prvo vreme izgleda da je sve ponovo u redu. Vrlo brzo, pas ponovo počinje da na mahove pokazuje iste simptome: hrama, kašlje ili se češe. Ponovo konsultovani veterinar ne uspeva da pronadje objašnjenje za takvu povredu.
Zaključujući da veterinar nije dovoljno stručan, vlasnici menjaju veterinara sve dok problem ne počne da se sagledava sa aspekta ponašanja. I zbilja, čovek postaje svestan da se lažni simptomi javljaju samo u prisustvu vlasnika i prestaju čim pas stigne kod vetermara. Prateći istoriju tih poremećaja, zapažamo da je početna bolest psu donela znatno poboljšanje uslova života: on sada može da spava pored svojih gospodara, da jede najlepšu vrstu hrane, koju mu prinose u njegovoj porciji da bi ga poštedeli zamaranja, i uvek ga maze kada hramlje, kašlje ili se češe. Porodici se onda objasni situacija i postupa se, kao i u slučaju radosnog dočekivanja, tako što se ne obraća pažnja na psa kad on ispoljava svoje lažne simptome, vrednujući samo trenutke kada je on normalno aktivan. Ti rituali ubrzo nestaju, ali je bitno da se pri pojavi novog patološkog organskog oboljenja čuvamo da se ne trudimo suviše oko psa i da prilikom lečenja zauzimamo neutralan čak uzdržan stav.