POREMEĆAJI U PONAŠANJU

Interesantno je definisati poremećaje u ponašanju psa kao i sva ostala ponašanja koja dovode u pitanje ravnotežu porodice-čopora. Ta definicija ima prednost što je vrlo široka i što tako pruža mogućnost obuhvatanja i normaInih ponašanja, ali neželjenih, a i čisto patoloških ponašanja. Šta je patološko ponašanje? Kad životinja usvoji ovakvo ili onakvo ponašanje, ona nastoji da izmeni situaciju u svoiu korist. U tom smislu, može se reći da je ponašanje o kome je reč prilagodivo. Sve dok nešto ne poremeti njegovu sposobnost da obradi informacije prikupljene u svojoj sredini, pas je u stanju da pronadje prilagodive odgovore.Sve dok neko ponašanje izgleda kao prilagodivo, čak i ako je neprijatno, ubrajaće se u normalna. Uzmimo jedan primer: pas živi više godina u istoj porodici koja mu je uvek pružala povlastice koje pripadaju dominantnoj jedinki. Jednog lepog dana, njegove gazde, s obzirom da imaju zvanice, odluče da spreče psa da prigrabi kanabe u

salonu. Daju mu komandu da sa njega sidje, podižu glas, dižu ruku što je znak pretnje. Pas reži, a gazda, kome je stalo da održi imidž muževnosti i hrabrosti, zgrabi psa koji ga na kraju ujede.Vlasnik uzmiče, prestaje da preti. To ponašanje je neprijatno, može čak izazvati ozbiljne povrede, ali je normalno, jer predstavlja prilagodjeni odgovor psa na dovodjenje u pitanje njegovog hijerarhijskog položaja, čak i ako čovek nije umeo da se ponaša kao dominantan pre toga, a i u trenucima posle sukobljavanja. Uprotivnom, posmatrano ponašanje ne može ili više ne može imati vrednost priilagodivog ponašanja, budući da ne menja situaciju koja ga je uzrokovala u pozitivnom smislu.Možemo navesti još jedan klasičan primer. U situacijama hijerarhijskog sukoba, jedan od mogućih odgovora u ponašanju jeste hijerarhijska agresivnost koja, kaskadom sve izraženijih pretnji koje se završavaju ujedom, a potom smirenjem, dopušta psu da promeni intenzitet svog odgovora u zavisnosti od reakcija protivnika. Kad pas u više navrata ujede svog gospodara i tako uspe da ga potčini, on saznaje da upravo ujed omogućava sredjivanje situacije; postepeno, faze zastrašivanja i smirivanja iščezavaju i pas počnje sistematski da ujeda. To novo ponašanje nije prilagodivo, ono više ne dopušta očuvanje kohezije grupe, te je reč o patološkom ponašanju.

NEPRIJATNA PONAŠANJA
Lista nepoželjnih ponašanja kod psa varira zavisno od kulture i navika vlasnika. Medjutim, izvestan broj problema redovno je prisutan u njihovim žalbama...

SKLONOST DA LOVI DOMAĆE ŽIVOTINJE
Pas je gonič sposoban da nasrće na veoma različite vrste plena, od miša do papkara srednje veličine, čak i većih ako je čopor dovoljno brojan. Agresivnost koja se ispoljava pri hvatanju plena najčešće izazivaju tri vrste domaćih životinja: mačka, živina i ovce. Mačka je potencijalni plen koji razdražuje skoro sve pse, bez obzira da li žive sa mačkom ili ne. Taj plen, koji iskrsava na teritoriji porodice-čopora i eventualno postaje predmet pretnji vlasnika psa, visoko je stimultivan. Obično se sve svodi na gonjenje, pošto mačke uspevaju da izbegnu progon pasa; ali postoje psi koji imaju izrazitu sklonost ka hvatanju plena i koji ubijaju više mačaka u toku sedmice.Ponovljeni uspesi, ohrabrenje koje mnogi vlasnici pružaju svojom blagonaklonom popustjivošću, navode psa da neprestano traga za mačkama u svom okruženju. Lov na živinu ili ovce bez svake sumnje je jedna od najneugodnijih šteta koje psi mogu da naprave. Stado ovaca, kao i živina, predstavljaju potencijalni plen u jednom zatvorenom prostoru ograničenih dimenzija. Bez obzira na vrstu i tip plena, svi grabljivci ispoljavaju ponašanje dezorganizovanog lova čim se nadju u ogradjenom prostoru prezasićenom plenom. Oni onda hvataju sve što im je na domaku, ubijaju, ali ne da bi plen zaista pojeli i zaustavljaju se tek pošto većina životinja bude poklana. Štaviše, plen koji trči i uznemireno se kreće ispuštajući krike posebno je stimulativan. Otuda se bolje shvataju uočene štete i sklonost pasa-ubica kokoški ili ovaca da ponove svoje podvige.
Korišćene su mnoge metode da se izadje na kraj s takvim ponašanjima, ali je malo njih zbilja delotvorno i upotrebljivo. Tradicionalne metode koje se sastoje u tome da se za ogrlicu psa prikači mrtva živina i koja tu ostaje sve vreme truljenja potpuno su beskorisne, sem toga što su i odvratne. Isto tako, pokušaj stavljanja psa u vreću u koju se stavlja i petao... lako je reč o savršeno normalnom ponašanju, koje čini sastavni deo dubokih reakcija pseće vrste, neuspesi u prevaspitavanju su česti. Ljudi više vole da izbegnu kontakt izmedju psa i živine ili ovaca.

BEKSTVO
Sam pojam bekstva je neodgovarajući i označava infaridlizaciju psa od strane gospodara. Da bi se dobro shvatiii razlozi tih bežanja, kraćih ili dužih, treba se vratiti na razvoj ponašanja šteneta. Za vreme adolescencije, štene često biva odgurnuto od svoje majke koju u tome podržava dominantni mužjak, najčešće njegov otac. To navodi mladoga psa da živi na najzabačenijem delu teritonje čopora i da okuša svoju sreću u drugim grupama gde bi mogao da dospe u povoljniji hijerarhijski položaj.
I doista, kad se analizira situacija sa psima zvanim begunci u njihovoj prvobitnoj porodici, konstatuje se da su u pitanju ili psi koje njihovi vlasnici nisu integrisali u porodični život (psi namenjeni čuvanju vrta i koji preko dana ostaju u svojoj kućici), ili psi vrlo dobro integrisani koje je dolazak deteta (ili bilo koja druga promena u porodičnoj grupi) potisnula u niži rang. Pas tada teži da napusti porodični posed, najpre na kraći period, a kasnije na sve duže vreme. Ako sretne druge pse ili Ijude koji ga dobro prihvataju i nude mu na taj način povoljniji hijerarhijski status, pas se konačno više neće vratiti. Seksualnost može da odigra odlučujuću ulogu uzrokujući bekstvo subjekata čiji hijerarhijski položaj, neodredjen u porodici iz koje potiču, nije uspevao da inhibira periodična seksualna ponašanja. Sem toga, sredina van poseda porodice-čopora često obiluje stimulansima veoma privlačnim za begunca, što još više pojačava želju za bežanjem... Kako postupiti?
Za početak, stavljanje ograde može biti od velike koristi. Potom, psu se ponovo može dati važnije mesto u porodičnom životu, ali oprezno, jer ne bi valjalo da on, postane dominantan. Može se posebno nastojati da se s njim ostvari stvama komunikacija, kako bi obredi koji predstavljaju vezu izmedju članova iste socijalne grupe, dovoljno vezali životinju. Drugo rešenje ogleda se u tome da se uzme još jedan pas da bi se stvorila koherentnija grupa. Dovodjenje novog psa treba sprovesti uz pomoć veterinara specijalizovanog za probleme ponašanja, da se u porodici ne pojave dva begunca. Uprkos svemu, kad pas počne da se tokom svojnh bekstava integriše u neku drugu porodicu, izuzetno je teško vratiti ga konačno kući; ako se nova porodica složi da usvoji psa, bolje je ne uzimati je natrag radi dobrobiti živodnje. I u ovom slučaju bolje je delovati preventivno. Uspostaviti sa psom što ranije, na početku perioda adolescencije, skup odnosa u toku zajedničkih aktivnosti, najbolji je način da se izbegnu bekstva. Ako se u porodičnom životu dogodi da se pas mora ostaviti po strani za izvesno vreme, posavetujte se sa veterinarom i tako podesite situaciju da pas ne bi stekao utisak da je zanemaren.