SPASILAČKI PSI, PSI ZA KATASTROFE

Oni intervenišu u slučaju zemljotresa, aktiviranja klizišta, eksplozije ili požara,

to jest onda kada treba otkriti preživele zatrpane pod ruševinama. I ovde su prisutni nemački ovčari, uz belgijske ovčare, boksere, itd., ne zaboravljajući polutane i mešance. Psi se odabiraju po blagosti, prirodnoj sklonosti ka traganju, istrajnosti, smislu za saradnju,inteligenciji i hrabrosti. Osnove njihove obuke su slične kao kod pasa za spašavanje od lavine, ali se vežbe odvijaju u različitoj sredini. Psi se navikavaju da traže po ruševinama i razvalinama, da se kreću u tami, da se provlače po kanalizaciji, da se kreću po nestabilnoj podlozi, pa čak i da se penju uz lestve. Njihova uloga je naročito važila u odsustvu prijemnika zvuka, u okolnostima spašavanja kada dominira buka buldožera ili pneumatskog čekića. Gospodar psa za katastrofe mora svuda da ga sledi, čak i u najtežim uslovima, kako bi zapazio sve njegove reakcije. Kada otkrije zatrpanog preživelog, pas pokazuje radost mašući repom; ukoliko se radi o preminuloj žrtvi, on cvili i obara uši. Psi za katastrofe su prvi put intervenisali u Velikoj Britaniji, tokom bombardovanja u Drugom svetskom ratu.

U Francuskoj su. Služba civilne bezbednosd iz Briansona i interventna jedinica iz Brinjola, oktobra 1979, organizovale prvu obuku za ekipe Ijubitelja pasa za katastrofe. Ekipe se okupljaju dva puta godišnje, a obuka koju pružaju je potvrdjena nacionalnom diplomom gospodaru psa za traženje i spašavanje iz ruševina. Ove jedinice su spremne da na prvi znak uzbune iritervenišu uz policiju i žandarmeriju. Prilikom zemljotiesa u Jermeniji od 7. decembra 1988, 54 psa za katastrofu radila su bez odmora tokom 8 dana u Jerevanu, a zatim tokom 5 dana u Spitaku.
Francuske ekipe spasile su petnaest osoba, od čega su deset spasili psi. Intervencije se izvode bez žurbe. Zbog sigurnosti, znak života koji uoči neki pas biva uvek potvrdjen od strane druge životinje. Mada su psi za katastrofe najbolji u otkrivanju, oni, na nesreću, posle nekoliko časova postižu sve lošije izvođenje, jer im njuh otupi; njihovo radno vreme je, dakle, ograničeno. S.C.C.C. (Švajcarsko Društvo za pse za katastrofe) je najnaprednije udruženje u ovom domenu. Ono obučava svoje ekipe na vojnom terenu u Vangenu, gde je rekonstruisan srušeni grad i gde se neumorno usavršavaju tipične za njih, tehnike traganja.

PSI ZA LAVINE
Bernardinac, sa svojim burencetom ruma obešenim o vrat, koji hrli u pomoć zatrpanima u lavini, ušao je u legendu. Ova delikatna misija je danas poverena nemačkim ovčarima, koji predstavljaju 35% pasa za lavine, belgijskim ovčarima, psu iz Bosa, labradorima i drugim rasama razvijenog njuha i čvrste gradje, koji imaju istu performansu kao i bernardinac. Psi u službi su uzrasta od najmanje 12 meseci i moraju biti savršenog zdravlja. Pošto obavljaju veoma iscrpljujući posao, sa jedne strane se nadzire njihov srčani ritam, a sa druge oči, zbog lezija koje može izazvati odbijanje sunčevih zraka o sneg. Ovim psima se daje visokoenergetska hrana, a imaju pravo i na svakodnevne izlaske na neravan teren u svim vremenskim uslovima, kao i na sedmične seanse obuke. Psi za lavine povlače se iz službe sa 7 ili 8 godina starosti, a izuzetno i kasnije.
Pre 1972, datuma prve obuke za pse za lavine u Francuskoj, spasilačke ekipe koje su intervenisale u planinama obučavane su u Švajcarskoj. Petnaestodnevna obuka od tada se obavlja u Francuskoj.

Tokom prve sedmice, pas se "igra" prepoznavanja svoga gospodara zatrpanog u snežnim jamama, koje bivaju sve dublje i nalaze se na sve prostranijem terenu za traganje. Čim nanjuši miris svoga gospodara, pas energično čeprka sneg i zaslužuje da bude nagradjen. Tokom druge sedmice, pas radi u timu sa svojim gospodarem i uči da pronalazi nepoznatu osobu; zadovoljstvo otkrivanja i satisfakcija gospodara su efikasna motivacija.
Jednom konstituisani, timovi kinofila se namene nekom centru za zimske sportove ili helikopterskoj bazi. Dužni su da izvedu performansu na šest ili osam godišnjih vežbi. Efikasnost pasa za lavine je sasvim blago iznad one koja se postiže slučajnim sondiranjem snežnog pokrivača na pretpostavljenom mestu nestanka; životnja često otkrije preživelog posle prolaska onih koji sondiraju. Pribegavanje radio odašiljačima, dometa 50 metara, efikasno je samo ukoliko su prijemnici spasilaca podešeni na istu frekvenciju. U Francuskoj, 1985-1986, 30% žrtava lavine spašeno je zahvaljujući ovim ekipama Ijubitelja pasa.

PSI ZA SPAŠAVANJE NA MORU
Spašavanje u vodenoj sredini je specijalitet njufaundlenda. Nenadmašni plivač, zahvaljujući repu kao kormilu i velikim i sraslim šapama, moćan, otporan, ovaj izuzetni pas obdaren je nepromočivim krznom koje mu omogućava da podnese ledene vode. Instinkt spasavanja je urodjen kod njufaundlenda. 1919, jedan dični predstavnik njegove rase sam samcit je spasio dvadeset osoba od davljenja i osvojio zlatnu medalju. Obuka njufaundlenda kanališe i usavršava njegov instinkt; ona počinje od uzrasta od 2 meseca, na zemlji, vežbama koje ga uče da donese bačeni predmet. U uzrastu od 2 godine,na moru, pas uči da donese bovu, neki predmet, a zatim da za ruku dovuče svoga gospodara ili Ijude koji simuliraju davljenje. Razdaljine se progresivno povećavaju, a životinja uči da zaroni sa strmih terena, jer mora biti osposobljena da interveniše tamo gde je upotreba konvencionalnih sredstava onemogućena.
Inteligentan sportista, njufaufldlend je poslušan i na najmanji gest, sposoban je za inicijativu i zna da se usmeri vodeći računa o snazi vodene stihije, visini talasa i poziciji žrtve. Snažan, on može da izvuče dve osobe prikačene za obruče fiksirane na am koji mu je stavljen, ili da vuče dva čamca na naduvavanje sa deset osoba. Da bi se potencirale prirodne sposobnosti njufaundlenda, neophodno je naročito pažljivo voditi računa o skladnom razvoju njegove muskulature i izbegavati težinska preopterećenja koja bi ograničila njegove performanse, smanjujući mu otpornost. Nacionalna federacija pasa spasilaca na moru, stvorena 1985, formira specijalizovane ekipe Ijubitelja pasa, titulare dlplome koja se sastoji iz tri stepena. Pas sa diplomom zna da skoči sa čamca, da uzme u čeljust ruku osobe koja je u nevolji i da je dovede do čamca ili čvstog tla. Takodje zna da vrati natrag čamac pun putnika u opasnosti.
Dvadesetak redovno uvežbavanih ekipa spremno je da intervemše kako na francuskim obalama, tako i na vodenim površinama ili u poplavljenim područjima. Razvoj sportova na vodi, a naročito jedrenja na dasci, posvedočio je korisnost ovih spasilačkih pasa koji često intervenišu.

PSI SOCIJALNI RADNICI
Ne mogu svi psi da postanu pratioci hendikepiranih. Polutani i mešanci često su isključeni u korist rasnih pasa, koji se odabiraju prema četiri osobine:
inteligenciji, mirnoći, poslušnosti i druželjubivosti.

PSI ZA HENDIKEPIRANE
Labradori, zlatni retriveri, nemački ovčari, škotski ovčari i neki naročito uravnoteženi dobermani su u službi pokretnih hendikepiranih lica. Oni, medju drugim performansama, mudro koračaju uz invalidska kolica, prikupljaju stvari koje padnu na zemlju, nose torbu svoga gospodara, otvaraju i zatvaraju vrata, pale lampe i pritiskaju dugmad na littu. Najobdareniji mogu da odgovore na dvadeset četri naredjenja, što je rezultat dvogodišnje obuke.
Amerikanci su. bili prvi koji su dresirali pse za hendikepirana lica ("service dogs"). Odabrani subjekti su blagi, mirni, poslušni i čvrsti; da bi ispravili opadanje performanse - koje je posledica jačanja afektivnih veza sa gospodarem- redovno ih šalju na vežbe, tako da sačuvaju svu svoju efikasnost. Dresura pasa za pokretne hendikepirane počinje u Francuskoj, gde oni sve do 18 meseci žive u prihvatnoj porodici koja počinje sa njihovim vaspitavanjem. Zatim im ANECAH (Nacionalna asocijacija za pse pomoćnike hendikepiranlh lica) iz Alensona i Sen Žervea (u Ovemji) pruža specifčnu obuku tokom šest meseci. Pomognuta ovim pratocima na četiri šape, hendikepirana lica stiču veću samostalnost i preuzimaju odgovomost za sebe. Štaviše, ohrabrujuće prisustro psa je podjednako dragoceno kao i pomoć koju on pruža.