POPOREKLO PSA
Ko je predak psa, čovekovog najstarijeg prijatelja? Prvi tragovi pripitomljavanja psa vraćaju nas 10 000 godiria unazad, kada su praistorijski Ijudi još uvek živeli od sakupljanja plodova i lova. Od tada je istorija psa usko povezana sa istorijom čoveka, koga je sledio na svih pet kontinenata, prilagodjavajući se, kao i on, svim klimama.Pas pokazuje polimorfizam koji nikada nije dostignut u okviru iste vrste. Od čivave do napuljskog mastifa, sve je Canis familiaris, do te tačke da je danas nemoguće odrediti tip prvobitnog psa: da li je on bio mali ili veliki? Da li je imao uspravljene ili oborene uši?Još mnoga pitanja nastavljaju da se postavljaju u vezi sa njegovim poreklom: zašto je čovek pripitomio kanidu pre nego felidu, medveda ili nekog primata? Gde i kada se dogodilo pripitomljavanje? Da li je pas postojao u divljem stanju ili je nastao pripitomljavanjem neke druge vrste i, ukoliko je to slučaj, koje i zašto? Otkriveno je poreklo konja, mačke i svinje, pa zašto onda toliko slabo poznajemo životinju koja nam je tako bliska? Jedan od mogućih odgovora na ovo poslednje pitanje je da su kanide, kao grabljivice na vrhu pirarmde ishrane, usled toga mnogo malobrojnije nego životinje koje su njihov plen i stoga manje predstavljene u fosilifernim zonama nego travojedi. Kanide iz praistorije, osim toga, pokazuju malo jasnih distinktivnih osobina, pa je vezu medju njima teže uspostaviti nego kod felida. Čovek sa svoje strane ima odgovonost za ovo relativno neznanje: bilo zbog loše prilagodjenih metoda istraživanja, bilo zbog toga što su prioriteti istraživača na paleolitskim nalazištima koncentnsani pre na Ijudske ostatke nego na tragove eventualnog pripitomljavanja psa. Zbunjujuća je konstatacija da većina danas poznatih rasa nije bila odredjena do pre stotinak godina, dok su bili potrebni milenijumi evolucije za diferencijaciju današnjeg psa od divlje vrste iz koje je potekao.

MIACIDE PRELAZE BERINGOV MOREUZ
Istorija kanida počinje pre oko 50 miliona godina, u tercijaru, pojavom malih mesoždera, miacida, koji više podsećaju na lasicu nego na dalmatinca, ali koje će doživeti zadivljujući razvoj. Poreklom iz Severne Amerike, miacide osvajaju Evroaziju prelazeći Beringov moreuz, suvih šapa, a sve do kraja tercijara izgleda da su potomci ovih životinja na različitim stranama moreuza imali nazavisnu sudbinu. U Evropi se vidi razvoj familije ursida, dok u Americi posle miacida nastaju kanide. Najstariji medju njima javljaju se pre 35 miliona godina, u obliku roda koji je u to vreme široko rasprostranjen i označen pojmom Hesperocion (Hesperocyon). Mada tipično pseće, karakteristike njegove lobanje i opšti izgled još uvek podsećaju na lasičje: dug i snažan rep, nejednako razvijeni prednji i zadnji udovi, izdužena lumbalna regija su isto tako primitivna obeležja koja će kasnije nestati.  

Tako su izmedju 25 miliona i 10 miliona godiria pre n.e. brojne promene dovele do modernih tipova kanida: izdužavanje udova i šapa, koje su postale kompaktnije, redukcija unutrašnjeg prsta, smanjenje dužine repa, pnbližavanje opštih proporcija vučijim. Takodje tokom ovog perioda se usložnjava niz predaka psa, zato što su brojni fosill kandidati za genealogiju modernih kanida. Prvi l najpoznatiji je Tomarktus (Tomarctus) čije je mesto danas snažno osporavano, zbog izvesnih anatomskih detalja po kojima ga paleontolozi često radije smeštaju u rod hijena. Savremena tendencija je da mu se

pretpostavlja eptocion (Leptocyon), kanida koja je postojala pre 18 miliona godina, doduše manje rasprostranjena, ali sa svim odlikama potrebnim da bi bila direktan predak psa.

VUK, KOJOT ILI ŠAKAL?
Ma koja od ove tri pretpostavke bila prava, razborita je hipoteza da su se karakteristike savremenih kanida pojavile još pre 10 miliona godina. Ukoliko je upotreba prefiksa canis u imenovanju proučavanih osila sve do sadašnje epohe bila pogrešna, docnije je, nasuprot tome, dobrodošla, zato što se pre 10 miliona godina u Sevemoj Americi javlja Canis leophagus, najstariji predstavnik roda Canis. Frapantna je njegova sličnost sa vrstama koje danas poznajemo. Njegova veličina je kao kod kojota, moždani kapacitet je neznatno uvećan u odnosu na prethodne vrste, denticija mu je tipično pseća, a udovi su trkačkog tipa. U ovom još uvek ranom stadijumu evolucije roda, nemoguće ga je vezati za neku preciznu liniju srodstva, jer ne postoji značajna razlika izmedju predaka vuka, kojota i šakala. Izgleda da je ovoga puta Cams leophagus bio taj koji je prešao Beringov moreuz u pravcu Evroazije i od tada se može slediti njegova evolucija u Evropi. Canis cipio je prvi predstavnik te evolucije; otkriven u aragonskim Pirinejima, u slojevima koji datiraju od pre 8 miliona godina, on služi kao obrazac kanida Starog sveta. Dok izgleda da šakal i kojot vode poreklo od Cams cipio, prvi u Starom, a drugi u Novom svetu, vuk potiče iz jedne medjuvrste, Canis etruscus, veoma česte u Evropi pre 2 miliona godina.

Hladni klimatski uslovi kvaternara svedoci su umnožavanja varijeteta vukova. Tako su, uslovljeni glacijacijom, prelasci preko Beringovog moreuza koji se uvek prelazi suvih šapa toliko brojni da postaje teško razlikovanje populacija vukova sa njegovih dveju strana. Za uzvrat, šakali i kojoti, koji su živeli u južnijim krajevima, nisu upoznali takve razmene i nezavisno su evoluirali. Ni jedan pseći skelet nije nikada otkriven u geološkim slojevima koji su prethodili kromanjonskom čoveku, 30 000 godina pre n.e. Pre oko 10 000 godina pojavio se Canis familiaris. U odsustvu divljeg pretka, tebalo bi da je potekao od neke već postojeće vrste koja na njega dovoljno podseća da bi se objasnila tranzicija. Imamo izbor izmedju vuka, kojota i šakala. Ukoliko ove životinje mogu medjusobno da se oplodjuju, verovatnoća prirodne hibridizacije koja vodi pripitomljavanju je praktično nepostojeća: kojoti i šakali nemaju nikakve šanse da se ukrste, jer jedni žive u Americi a drugi u Starom svetu. Kojoti i vukovi sa jedne, a šakali i vukovi sa druge strane, mogli bi eventualno da se pomešaju, ali razlike u veličini i ponašanju čine hibridizaciju veoma malo verovatnom.