SEDANJE

DOLAZAK NA ZOV

Odgojen, poslušan pas mora na zov smesta doći svojem vodiču. Brzo i veselo dolaženje k nama na zov ili dvostruki zvižduk »pif-pif« postignemo na sledeći način:

Psa kojeg smo naučili na zapoved »sjedi«, »lezi« ili »daun« pustimo u jednom od tih položaja nekoliko minuta, odemo od njega nekoliko koraka, zapovedimo mu »ustani« i nakon toga »dođi«. Pas će rado ustati i doći, jer je sretan da se rešio jedne od prijašnjih poza. Čim je došao, obilno ga hvalimo i dajemo mu dobar zalogaj. Tu vežbu često ponavljamo, a razmak između nas i psa sve više povećavamo.

Svaki dolazak obilno hvalimo i nagrađujemo. Pri tom dobro pazimo da je pas došao sasvim do nas i kada je došao, da odmah kraj nas sjedne ili, ako hodamo, da ide uz našu nogu nekoliko minuta. To činimo zbog toga da na tu zapoved

uistinu dozovemo psa sasvim k sebi. Ako smo mu, naime, dopustili da dođe u našu blizinu, a zatim odmah krene k nekom obektu koji ga interesira, a mi ne želimo da to učini, on će ubuduće na naš zov dolaziti k nama, ali ne sasvim, nego tek u našu blizinu i odmah se udaljiti. Na taj je način svrha promašena.

Kada smo tu vežbu dobro uvežbali, odemo sa psom na otvoren prostor, pustimo ga da trči i u tom trku zazviždimo mu »pif-pif« (dvostruki fićuk). Pas će nas svakako pogledati, jer ne zna značenje te dosada mu nepoznate zapovedi. Čim nas je pogledao, zapovedimo mu »dođi«. Ukoliko nas samo promatra, pokažemo mu zalogaj, po koji će sigurno doći. Kada je došao, obilno ga hvalimo i damo mu zalogaj. Pri daljnjem vežbanju izostavimo zapoved rečima, a ostavimo samo zvižduk. Ako je pas udaljen od nas samo nekoliko koraka, nećemo mu zviždati, nego zapovjediti samo »dođi«. Često je ovo prvo jače od naše zapovedi. To ispravljamo ovako: odaberemo put na kojem će pas dolaziti do iskušenja. Najbolje je u početku prolaziti s njime manje prometnim putem kraj kojeg su razni stupovi ili uglovi kuća. Kraj njih pas redovito zastajkuje i njuši ih. Ako ga pozovemo, a on odmah ne dođe, ponovimo mu zapoved oštre i praćkom ga pogodimo u stegno. Lecnut će se i odmah doći.

Iskušenje pojačamo ako sa psom prolazimo putovima gde ćemo sastati druge pse s kojima bi se pas rado onjušio ili poigrao. Najpre ga vodimo slobodnog uz nogu, zatim psa pustimo napred. U tu svrhu odaberemo zapoved koja nam odgovara. Ja upotrebljavam »napred« ili »hajde«. Pri toj zapovedi pas slobodno trči po svojoj volji, mokri, ispražnjuje se, jednom rečju sasvim je slobodan. Jasno je da se i u tom slučaju mora kulturno vladati, ne sme razganjati perad, navaljivati na bicikliste i slično. Ako je to pokušao, oštar zvižduk prikuje ga k zemlji. Ukoliko još nije učvršćen u izvršavanju zapovedi »dođi«, približimo mu se na udaljenost iz koje ga možemo sigurno pogoditi praćkom ili lancem za bacanje i zapovjedimo mu »dođi«. Ako je došao, sledi obilna hvala, a ako nije, sledi pogodak praćkom ili lancem za bacanje uz energičnu zapoved »dođi«.

Ako se pas sastao s drugim psom, moramo ocijeniti u kakvoj se situaciji nalazi. Ako je drugi pas mnogo slabiji od njega ili drugog spola, pozovemo ga i postupamo kako je napred navedeno. Ako je pas istog spola i postoji mogućnost da našeg psa napadne, ne smemo od našega tražiti da od njega počne, na naš zov, trčati k nama. U tom slučaju drugi bi ga pas sigurno napao, jer je uvjeren da trči od njega iz straha. Psi koji se međusobno ne poznaju, a istoga su spola i jednake jakosti, često nakostreše dlake kada se sastanu, polako se kreću, odmjeravaju si snage i, ako se bez borbe rastaju, čine to vrlo polako i oprezno, dobro promatrajući da li se jedan na drugog neće zatrčati i započeti borbu. I u tom slučaju pozovemo našeg psa, ali ne bacamo na njega lanac ni ne gađamo ga praćkom, jer bi to moglo biti poticaj drugom psu za napad na našega, što sigurno ne želimo. Najbolje je približiti se obima psima, razdvojiti ih energičnom opomenom »ne« ili »no«, te s našim poći uz nogu dalje. Ako je došlo do borbe, tj. ako je drugi pas napao našega, treba da se naš junački brani, to je njegovo pravo i dužnost. Unatoč tome, treba da ih što pre rastavimo, odnosno pokušamo rastaviti.

Ako svaki od njih ima ovratnik, moramo našeg psa dohvatiti za ovratnik, a vlasnik drugoga takođe svojega, i odvući ih. U slučaju da je naš bio onaj koji je izazvao borbu i napao, moramo ga oštrim rečima ukoriti, staviti u položaj »daun« i ostaviti ga u tom položaju nekoliko minuta. U to vreme drugi se pas udaljio, mi svoga dignemo i pođemo dalje.

U žestokoj borbi moramo biti oprezni pri rastavljanju pasa, da i sami ne budemo ugroženi, možda i od vlastitog psa. On to ne bi učinio hotice, ali grizući na sve strane mogao bi i nas zahvatiti. Za rastavljanje pasa najdjelotvornije je sredstvo voda. Polijemo li ih obadva istodobno kablom vode, smesta će se rastati. U tom času treba ih odmah vezati i udaljiti jednog od drugoga. Najopasniji su psi koji odmah protivnika hvataju za gušu, tu pronađu žilu kucavicu i stisnu je. Za kratko vreme protivnik je mrtav. Ako je to učinio naš pas, možemo ga prisiliti da pusti protivnika tako da mu pritisnemo prstima obe strane gornje čeljusti na što će on

otvoriti gubicu. Kada je to učinio, povučemo ga od protivnika i udaljimo ga.

S tuđim psom, naravno, ne možemo ovako postupati bez opasnosti da i na nas ne navali, ali ako je u pitanju život našeg psa, moramo našeg psa uhvatiti za ovratnik, a napadača nemilosrdno udariti nogom.

Pas mora biti odvažan i srčan, ali to treba da pokaže u borbi s lisicom ili starom mačkom, ne sme biti napadač i razbijač, neprijatan i nepoželjan ni u lovu, a ni na ulici.

Da sprečimo nepoželjne borbe pasa, pozovemo našega i zapovjedimo da ide uz nogu, čim smo primijetili drugog psa, za kojega pretpostavljamo da bi mogao biti napadač. Ukoliko se taj približava našemu, nastojimo ga oštrim rečima i pretnjom povodnikom otjerati. Moramo sebi, naime, omogućiti, da idemo sa psom na sve šetnje na koje želimo i da psa možemo uvijek dozvati kada to hoćemo. Ukoliko nam je već pas iskvaren, pa uopće ne sluša zov kojim bi trebao smesta doći k nama, možemo upotrebiti i dugačku uzicu, koju provedemo psu ispod ovratnika, zatim ga pustimo da ode od nas i eventualno se nečim zabavi. Nakon dvostrukog zvižduka, ukoliko sam ne dolazi k nama, povučemo ga uzicom sasvim do nas, tu ga pohvalimo i nagradimo. Uzica neka bude iz početka kraća, zatim sve dulja, a kada pas vežbu nauči, uzica naravno otpada. Pohvale ne smiju nikada izostati kada je pas smesta došao. Vežba uzicom nije najsretnije rješenje, jer je s pomoću nje upotrebljena prisila, a te mjere kod.mnogih vežbi nisu poželjne. Pas, naime, putem prisila ne nauči ni jednu vežbu srdačno s veseljem izvršavati.

Svaku šetnju sa psom treba da iskoristimo za vežbanje svega što je naučio. Naravno da ga po gradskim parkovima ne možemo učiti, odnosno vežbati mir na hitac, povlaku ili mirnoću na zeca, ali pravilno hodanje, dolazak na zov, liicganje na fićuk itd., možemo i moramo što češće ponavljati. Između svake zapovedi, odnosno, pošto je jedna zapoved izvršena, a pas pohvaljen, treba mu dati slobodnog vremena da se istrči, jer je i to za njega vrlo velika nagrada Vežbu »daun« i puzanje zapovedamo uvijek nakon

počinjene pogreške, i to što je moguće pre, a takođe i pri pokušaju da učini neku pogrešku. I najgluplji pas shvaća zašto je kažnjen ako smo uspjeli tako postupiti.