VODJENJE NA REMENU POVODNIKU

VOĐENJE NA REMENU POVODNIKU

Štene koje ima mogućnost da veći dio svog razvitka boravi u prostranom zatvorenom dvorištu ima veliku prednost pred onim štenetom koje živi i razvija se u skučenom gradskom stanu. I jedno i drugo štene moramo priučiti na vođenje na remenu. U prvom slučaju nije hitno, dok je za drugog psa to potrebno već u najranijoj mladosti, i to zbog toga što gamoramo izvesti na šetnju. Ako ga izvedemo nevezanog na prometnu gradsku ulicu, stradat će nam u najkraćem vremenu. Postupak izvedemo ovako:

Dozovemo psa i stavimo mu ovratnik. Pri tom pazimo da ga ne guši, ali da mu nije ni preprostran. Kad je zakopčan, između vrata i unutrašnje strane remena moraju stati 2 prsta. Psiću je to neprijatan događaj, trese glavom, želi se ovratnika otresti stražnjim šapicama. Ako ovratnik nije pretežak i glomazan, brzo ce se na njega priučiti. Od toga dana trajno će ga nositi i skidati u retkim prilikama.

Sasvim je drugačije kada ga prvi put privežemo na remen, tj. povodnik, i hoćemo voditi. Tu on pruža žestoki otpor. Skače naokolo, vuče, baca se na leda i valja. Sve će upotrebiti što mu je moguće da se oslobodi tog mrskog predmeta koji ograničava njegovu slobodu. Velika je greška silom se usprotiviti tom njegovu otporu, pa ga vud nemilosrdno i bez obzira na otpor. Možemo ga skršiti i prisiliti da nas sledi, konačno, mi smo jači od njega, ali kad vidimo kako nas gleda i kako je pokunjen i slomljen, osjetit ćemo da je doživio teško razočaranje i da smo u njegovim očima, umjesto ljubljene osobe, postali mučiteljem. Taj postupak ne valja. Da postignemo neki rezultat, a izbjegnemo negativne propratne momente, bodrimo psića, umirujemo, milujemo, iz početka popuštamo njegovu vučenju, a ako hoćemo da nas sledi, pokažemo mu dobar zalogaj i kada dođe k nama i prestane se otimati, pohvalimo ga i damo mu zalogaj.

Prvo vođenje na povodniku kratkotrajno je. Sledećih ga dana produžujemo dok se psić potpuno ne navikne. Jasno je da on neće još hodati onako kako to mora odrastao pas, ali tom smo vežbom omogućili štenetu da izađe na ulicu i u potrebnu šetnju. Vezanje i vođenje na povodniku navika je koju u cijelom pasjem životu najviše upotrebljavamo. Gotovo svakom početku nove vežbe prethodi vezanje na povodnik, a takođe i na smotrama, utakmicama, u vožnji vlakom i drugim prevoznim sredstvima mora biti pas na povodniku. Tim vezom uvjerili smo psa da je nama podređen, da ne može kamo on hoće, nego kamo mi hoćemo. Ne može potrčati za mačkom, ne može do drugog psa kojega vidi ili susreće, mora bezuvetno s nama. Pre svake eventualne kazne privežemo psa na povodnik. To činimo od njegove rane mladosti.

U početnoj fazi vežbanja psa vođenju na povodniku dopuštamo mu da vuče napred, na strane i da zaostaje. Glavno je da ga vodimo i da se na vez privikava.

Na žalost, mnogi vlasnici pasa pri tome i ostanu, pa u većini slučajeva vidimo na ulici kako ne vodi čovek psa, nego pas čoveka.

Dok je živio u čoporima, kao što još danas žive vuci, pas koji je bio prvi na vodećem mjestu pri kretanju, smatran je za vođu kojem su svi ostali bili podređeni. Pustimo li našeg psa da on nas vodi, dobivat će on osjećaj rukovodećeg, postat će svojeglav i neposlušan. Stavimo li ga u položaj koji nama omogućava poziciju »vođe«, dobit će pravilan osjećaj da je on podređen nama. Zbog toga je veoma važno da psa priučimo na pravilno hodanje na povodniku. To postižemo ovako:

Psa privežemo na povodnik, a taj primimo u levu ruku. U desnu uzmemo tanku, čvrstu, srednje dugačku šibu. Sa psom pođemo uz ogradu ili red kuća tako da nam je ograda s leve strane. Psu zapovedimo zapoved koju smo odabrali. Ja upotrebljavam zapoved »natrag«. Ako pas povuče napred, trznemo povodnikom i udarimo ga blago po gubici šibom. Udarac ne sme biti odozgo, da mu ne povredimo oko, nego s donje strane. Ako pas zaostaje, povučemo ga napred. Nalevo ne može vući zbog ograde ili kuća kraj kojih idemo. Povuče li desno iza nas, udarimo ga šibom po desnoj strani. Pri tom ne zaostajemo

niti se okrećemo, jednostavno ruku stavimo iza našeg tijela.

Naravno, ti udarci šibom nisu »udarci«, nego simbolički udarac, koji je ipak tolike jačine da ga pas smatra neugodnim. Čim pas počne ići pravilno, obilno ga hvalimo. Dnevnom vežbom pas će hodati kako mi želimo, tj. nama s leve strane, a vrh mu je gubice u visini naše leve noge, ne sme napred, ni postrance, a ni zaostajati. Povodnik ne sme nikada biti napet, nego uvijek labavo visiti između naše leve ruke i psa.

Kada smo psa naučili ispravno hodati na povodniku, moramo ga naučiti da isto tako hoda i bez njega. Iz početka umjesto povodnika provučemo ispod ovratnika tanki ali čvrsti konopac ili sam povodnik. Ako je pas primijetio da je bez povodnika pa želi napred, povučemo, odnosno trznemo ga konopcem uz zapoved »natrag*, »k nozi« ili bilo koju drugu zapoved. Osim navedenog, možemo se poslužiti i mjerom da stanemo psu na šapu čim je pokušao krenuti napred. To činimo tako da ne zastanemo, nego u toku hoda levom nogom pričepimo psu prednju desnu šapu i odmah hodamo dalje kao da se nije ništa dogodilo. To ponovimo svaki put kada je pas stupio previše napred. Pas će tako prestati vući. Ako je cijelim tijelom krenuo previše napred, naglo zaokre-nemo nalevo, ako smo na slobodnom prostoru, a ne uz kuće ili ogradu i produžimo hodati u tom smeru. Na taj smo način psa udarili koljenom ili potkoljenicom po desnoj strani tijela, što mu takođe predstavlja neprijatnost, koja ga upućuje na to da je najbolje ići pravilno, jer je onda izbjegao neugodnostima i zaslužio i dobio čak i pohvalu.

Kada već pas ispravno hoda, treba ga uvijek u toj radnji učvršćivati. Nikada mu ne smemo dopustiti da se iz tog položaja udalji a da mu to mi posebnom zapovedi nismo dopustili.