ZAKOPAC DIVLJACI

TRGANJE DIVLJAČI

Uzroci te pojave različiti su. Gladan pas, s manjkavom ishranom u mladosti, prisiljen je da si sam nade hranu, pa to može biti i divljač. Pas koji je naučen u mladosti dobivati sirove otpatke divljači, naučen je na tu hranu, pa će jače ranjenog zeca početi jesti, jer mu je to poznata hrana. Zbog toga ne dajmo psu sirove otpatke divljači. Iako se u literaturi raznih autora preporučuje štenadi davati sirovo meso, ja ga nikada nisam davao svojim psima. Unatoč tome bili su krasno razvijeni, ali mi nikada nijedan nije ni pokušao jesti divljač. Velika je greška davati psu predmete, osobito one od krzna, u njegovu kućicu, da se njima igra. Tu će on najpre u igri rascepati na komadiće takav predmet, a time stječe naviku da trga i zeca, lisicu, a i drugu divljač.

Pas koji ima tu naviku treba u prvom redu da bude ispravno hranjen. Kada smo to rešili, pristupimo odvikavanju ođ te mane.

Uzmemo pomagača, i to osobu koja je psu nepoznata, te jedan komad ubijene dlakave divljači. Ako nam je moguće, najbolje je da nabavimo komad srneće divljači. Nju, naime., pas ne može odnijeti na drugo mjeso, pa ondje jesti. Ukoliko to ne možemo, uzmimo jace ozlijeđena zeca, tako da je upravo pogodan da ga počne jesti. Tu divljač stavimo u šumi ispod većeg stabla, na čiju krošnju se pre uspeo naš pomagač s lancem za strašenje psa. Te priprave pas. naravno, ne sme videti. Kada je to pripremljeno, pođemo sa psom koji nije na vezu na šetnju tako da psa usmerimo na postavljenu divljač, a mi pođemo u stanovitoj udaljenosti od tog mesta. Kada je pas našao divljač i počeo je jesti, baci mu naš pomagač lanac na leđa. Ako ga i nije pogodio, pas će se prestrašiti i odjuriti s mesta. Pozovemo ga i dovedemo natrag do divljači, pokažemo mu mesto gde je zagrizao uz oštri »fuj« i prodrmamo ogrlicom. Pomoćnik ostane za cijelo to vreme sakriven na drvetu i side tek onda kada smo se udaljili, i to tako da ga pas uopće ne primijeti. Tu vežbu ponovimo više puta, ali svaki put promijenimo mesto i vrstu divljači. Ako bismo to radili samo na jednom mestu, pas bi stekao mišljenje da mu je zabranjeno divljač jesti samo pod tim drvetom, dok mu je to na drugom mestu dopušteno.

Danas se već rjeđe nailazi na isprebijana i pretučena psa, jer je već svakome poznato da se tim načinom pas ne može ničemu naučiti. No ima i toga. Dapače, neki misle da je to ispravna metoda. Tako obučen pas jadnog je izgleda, preplašen, podvinutog repa, s nepovjerenjem gleda svakoga, a pogotovu svog »učitelja«. Najbolje je dati takvog psa u druge ruke, tj. osobi koja će psu pokloniti posebnu pažnju i ljubav, njime se baviti, hraniti ga, milovati, često pogladiti i kazati mu lijepu reč, te mu dati dobar zalogaj. Svako školovanje s takvim psom treba prekinuti tako dugo dok nismo u njemu probudili povjerenje prema nama, živahnost i životno veselje, koje je izgubio. Koliko će trajati ta stanka u Školovanju zavisi o naravi psa i stupnju mučenja koje je proživio. Njemački oštrodlaki pas brzo će zaboraviti muke, dok nježna seterica neće možda nikada. Takve je pse teško školovati. Oni su naučeni da, npr., na reč »aport« slede batine. I kada ga ponovno počnemo učiti, kad čuje tu reč opet misli da slede batine. Usled toga opet nas ustrašeno gleda, očekuje zlo i ne prima obuku. Pri ponovnom učenju potrebno je po mogućnosti izmijeniti reči kojim mu izdajemo zapovedi, npr. umesto »aport« »donesi« itd. Vrlo je dobro da se s takvim psom što više bavimo, igramo, da ga pustimo na čistinu da se istrči, jer ćemo samo na taj način steći njegovo povjerenje. Ako to ne činimo, pas nas neće zavoljeti, premda su batine prestale. Osjećaj da ga ne volimo ostat će i dalje. Ako u kući domaćica ne voli psa, bolje ga je ne imati, jer je takvom psu težak život, makar ga mi mnogo pazili, voljeli i njegovali.

Česta je mana, osobito u mladih pasa, da žderu ljudske izmet ine, da se po njima valjaju i da se vrlo rado valjaju po strvini, koju nadu, ali ne jedu. To su vrlo neugodne i neukusne mane. Prva mana pripisuje se nedostatnoj ishrani pasa, no primećujemo da je posjeduju i neki psi koji su ispravno hranjeni raznolikom hranom. Ako pas ima te neugodne mane, treba ga od njih Što pre izliječiti.

Pre svega moramo pronaći mjeso gde će pas doći u priliku da tu svoju manu iskaže. Kada smo ga pronašli, opskrbimo se praćkom ili pletenim korbačem, koji sakremo pod kaput i pođemo sa psom na šetnju prema tome mestu. On je nevezan, ali ga ne pustimo predaleko napred, da ne interveniramo prekasno, tj. da psa pravovremeno sprečimo, i od spomenutih mana odučimo. Kada smo primijetili da je pas opazio strvinu ili izmetinu, te se priprema na valjanje ili žderanje, pogodimo ga praćkom uz oštri povik »fuj«. Ako ne vladamo dobro praćkom, oštro ga opalimo pri pokušaju valjanja pripremljenim korbaćem uz povik »fuj«. Kada ovu vežbu nekoliko puta ponovimo, pas će se odviknuti spomenutih mana.

Neki ptičari, iako su inače poslušni u izvršavanju lova, počinju juriti kada naiđu na svježi trag divljači. Čim primijetimo da se pas na to sprema, oštrim mu zviždukom zapovjedimo da legne. Sasvim mu se približimo, zapovjedimo mu da ustane i ponovno traži uz blagu zapoved »po — lako«. Ako sluša, hvalimo ga, ako se opet sprema zatrčati, prisilimo ga da legne i ponovno ga dignemo i uz zapoved »polako« pustimo da sledi trag, ukoliko smatramo da nam je to potrebno. Ako je dignut zec i otišao već daleko, nema smisla da mi sledimo trag, ako su pak pred nama trčke ili fazani, potrebno je da ih pas polako sledi i kada dođe u blizinu, da čvrsto stane. U svemu ćemo tome uspjeti ako smo psa potpuno učvrstili da na naš zvižduk legne. Ako to nismo, moramo sve to vežbati sa psom vezanim na dugoj uzici. Ako pas stoji na divljač kratko vreme, a zatim se zatrči i digne je pre nego što smo se približili i sami digli divljač, prisiljavamo ga takođe da legne čim je divljač osjetio. Ako ne uspijemo bez uzice, vežbamo ga na uzici.