ISPRAVLJANJE MANA

ISPRAVLJANJE MANA

Pas može imati dve vrste mana. i to mane po obliku tijela i mane u navikama, tj. mane u radu i ponašanju. Obe mogu biti ili nasleđene ili stečene. Po obliku tijela može pas imati nasledne mane u zubalu, obliku glave, očiju. Što je pas u tom pogledu nasledio, ne možemo ni na koji način menjati. Na razvitak pasjeg tijela možemo utjecati, i to vrlo mnogo u pozitivnom, a takođe i u negativnom smislu. Ispravnom ishranom i sistematskim gibanjem pas će razviti lijepe oblike tijela i, obratno, slaba ishrana i stalni vez na lancu ostavit će na telesnoj gradi biljege nemara za psa. Dakle, lepota tijela zavisi o našem postupku sa psom, dok oblik glave ostaje nepromijenjen.

Nasledne mane u radu i vladanju jesu: pomanjkanje temperamenta, slab nos, slabo stajanje, goropadnost i bojažljivost, te strah od hica (taj može biti i stečen). Za ispravljanje nasleđenih mana nemoćni smo. Ako pas nema temperamenta ni oŠLar njuh, mi mu ga ni na koji način ne možemo dati.

Stečene mane jesu: razgonjač divljači, pas koji divlja na hitac ili ga se boji, trgač divljači, loš aporter, zakapač divljači, razgonjač peradi, neposlušan i isprebijan zaplašen pas. Te mane možemo ispraviti ukoliko pas nije prestar i nije te mane previše usvojio.

S razgonjačem divljači moramo uporno ponavljati vežbe na dugoj čvrstoj uzici i prisiljavati ga da pri svakom dizanju divljači legne i ostane neko vreme u tom položaju. Jednom rečju, treba stalno vežbati vežbe navedene u napred navedenom poglavlju. »Mirnoća na divljač«. Važno je da uvežbavamo što češće i sve ostale vežbe u poslušnosti: dolazak na zvižduk, lijeganje na zvižduk, gde god ga ovaj zatekne.

Na dugoj ćemo uzici istim načinom vežbati i psa koji divlja na hitac. Na svaki hitac prisilu ćemo ga da legne i da u tom položaju ostane neko vreme, tj. do zapovedi ustani. Mnogo neugodnija i teža mana jest strah od hica. Taj je strah upravo strahovit u pasa koji ga imaju. Takav će pas samo kad vidi da dižemo pušku odjuriti glavom bez obzira pa i na najveće udaljenosti i neće nam se sam vratiti, morat ćemo za njim da ga uhvatimo. Svako kažnjavanje takvog psa još učvršćuje tu njegovu manu. Budući da je ona nasledna, bezuvetno je potrebno da se takvi psi izluče iz rasploda. Da može biti i stečena, dokazuje okolnost da su je stekli neki psi koji je pre nisu imali, a nakon što su bili nastrijeljeni, pojavila se. Meni se dogodio slučaj da sam pucao za oblačnog vremena na grlicu; kada je pala a pas je htio da je aportira, udario je u našoj neposrednoj blizini grom. Usled toga pas je dobio silan strah od hica i gotovo godinu dana sam se trudio da ga toga oslobodim. Uspio sam, ali ako mjesec dana nije čuo hitac, prvi hici su mu opet vraćali strah.

Ta se mana liječi ovako:

Uzmemo pomoćnika i pođemo sa psom u dobro ograđeno dvorište ili vrt. Pomoćnik ponese sa sobom zračnu pušku sa dosta metaka. Psa držimo na kratkom vezu, a pomoćnik sa zračnicom ode od nas što je dalje moguće. Podigne zračnicu i odapne metak. Pas već pri podizanju puške, ako je to vidio, nastoji svom silom da se od nas otkine i otrči glavom bez obzira. Budući da je na vezu to ne može učiniti a mi ga umirujemo i gladimo po leđima. Ta se vežba taj dan a i sledećih dana često ponavlja. Psa neprestano umirujemo, pokušavamo se s njime poigrati, gladimo ga, a uz to ga puštamo na sve dulji vez, dok ga konačno iz njega ne ispustimo. Zračne puške ne čine jak prasak i pas se dosta brzo na njega priuči. Usled toga izgubi strah već pri dizanju puške. Kada se pas već sprijatelji sa zračnom puškom i njezinim odapinjanjem, a to ćemo postići samo tako da s njim za vreme tih vežbi postupamo što lepše, pređemo na drugi stupanj vežbanja. Pri tome upotrebljavamo, umjesto zračne puške, flobert. Počnemo jednako kao i sa zračnom puškom. Za prvih hitaca će se pas možda opet početi bojati no ako ga umirujemo i milujemo, prestat će. Ako je dobar aporter. možemo mu nakon svakog ispaljivanja metka baciti goluba, grlicu ili divlju patku, da je donese. U takvom slučaju možemo radije dopustiti da pas počne divljati na hitac, nego da ga se boji. To je slično slučaju ako imamo savijen papir, a hoćemo ga izravnati. Savijemo ga na suprotnu stranu i on će se izravnati.

Na trećem stupnju uzmemo pravu pušku sa što je moguće slabije punjenim mecima. Pomoćnik okrene pušku od nas da se 'hitac što je moguće slabije Čuje, a mi sa psom postupamo kao i napred, tj. umirujemo ga, bodrimo i milujemo, a možemo mu baciti i što za aportiranje.

Tek pošto smo psa u zatvorenom prostoru oslobodili straha od hica, možemo s njim otići u lovište. Poželjno je da prvi hitac koji čuje u lovištu bude tako udešen da je divljač pala, da ju je pas vidio i da mu dopustimo da odmah pode po nju, što ne dopuštamo drugim psima. Strast za hva anjem pale divljači takođe djeluje tako da potiskuje strah od hica. Kad smo psa potpuno oslobodili od toga straha, možemo od njega ponovno tražiti da legne kad je divljač pala i da je tek na zapoved donese. To postignemo opet duljom uzicom i koralom, kojim pse prisiljavamo da legnu kada je divljač pala i tek na zapoved odu po nju.

Odučavanje psa od straha na hitac mukotrpan je i dugotrajan posao, a mnogo puta se ni ne isplati, osobito u pasa koji mogu ići samo u skupni lov. Ako se u tom lovu mnogo strelja, takav se pas, iako je od tog straha oslobođen, ipak neće ponašati kao drugi psi. On, naime, redovito neće tražiti s veseljem, jer ga često uzbuđuje pucnjava, nego će redovito ići za petama svoga gospodara. U pojedinačnom lovu, tj. kada lovi samo s gospodarom, može postati i odličan pas, potpuno oslobođen straha od hica. S takvim psom može se vrlo lijepo loviti, osobito ako se pred njim ustreli mnogo divljači, a on je dobar aporter, kojemu donošenje čini veliko veselje.

Ima pasa koji pri donošenju, odnosno hvatanju, divljač zgrabe tako čvrsto da iz pernate divljači ispadnu creva, a zecu popucaju kosti. To je teška mana, jer takav pas načini u lovištu veliku štetu. Sva divljač koju on donosi izgubi mnogo na vrednosti, pa ga od toga moramo što pnje i Što temeljitije odučiti. To postignemo ovako: ubijemo grlicu, kumriju. goluba ili trčku, tj. divljač koju možemo dobrim dijelom staviti u ruku i obuhvatiti je što je više moguće šakom i prstima. Psa posjednemo i uz zapoved »aport« stavimo mu tu divljač zajedno s našom rukom u gubicu. Pas neće divljač stisnuti radi toga što osjeća da mu je u gubici uz divljač i naša ruka. Obilno ga hvalimo i vežbu ponavljamo dok pas shvati da je nama drago da on divljač nježno drži u gubici i da ic ne stiska.

U daljnjim vežbama stavljamo psu u gubicu divljač tako da sve više povlačimo našu ruku, dok mu napokon na koncu dajemo divljač samu. Ukoliko bi je opet pokušao tiskati, oštro »ne« trgnut će ga, a pravilno držanje treba obilno hvaliti. Kada smo postigli potpuni uspeh kod psa u sjeđećem stavu, zapovjedimo mu da se digne i pođe s divljači u gubici s nama. Svaki pokušaj tiskanja treba sprečiti oštrim povikom ne, a svako ispravno nošenje obilno hvaliti. Kada smo i tu vežbu uvežbali, držimo psa na kratko, a divljač stavimo pred njega na zemlju. Zapovjedimo mu da je digne. Svako tiskanje sprečimo trzanjem povodnikom i povikom »ne«, a svako pravilno hvatanje obilno hvalimo. Pas će tim načinom prestati tiskati i oštećivati ubijenu divljač.

Neki psi dugo gnječe ubijenu divljač i donesu je tek nakon dugotrajnog zapovedanja i srdžbe vodiča. To je takođe nepoželjna mana, jer je sigurno i takva divljač oštećena. Takvog psa privežemo na dulju uzicu, bacimo mu divljač i zapovjedimo »aport«. Kada je došao do divljači i uhvatio je, smesta mu zapovjedimo »dođi« i povlačimo ga uzicom k sebi. Ako je divljač ispustio, prestanemo ga vući i ponovno zapovjedimo da je primi. Čim ju je primio, opet sledi zapoved »dođi* i vuče je k nama. Ako pravilno radi, sledi obilna hvala, koja mu čini veselje i daje pobudu da izvršava naše zapovedi i želje.