NAPAD NA ŽIVINU

KRADE I UZIMANJE HRANE OD DRUGIH OSOBA

Stene će uzeti svaku hranu do koje može doći, a prija mu. Ono smatra da je ta za njega stvorena i pripravljena, odnosno određena. To mu ne sme preći u naviku, koju je kasnije teže otkloniti. Ako psa kažnjavamo pošto je izvršio krađu, nema uspeha. To treba da učinimo u času kada krade ili ih se sprema da nešto ukrade. Činimo to ovako:

Privežemo komad mesa tankom uzicom za zvonce ili kakav limeni predmet. Uzica neka bude 30—40 cm dugačka. Meso stavimo na stol u prostoriju u kojoj pustimo psa samoga. Kada pas sa stola ukrade predmet, zvono zazvoni ili limeni predmet padne na zemlju i prouzroči zvuk kojim smo upozoreni da je pas nastavljeno meso ukrao. U tom času dojurimo do psa. oštro ga ukorimo, prodrmamo za ovratnik, a možemo ga i udariti tankom šibom. Nakon nekoliko ponovljenih vežbi pas prestane krasti.

Isto možemo izvesti i tako da nastavimo hranu a psa gledamo kroz ključanicu. Kada ju je pas pokušao uzeti, otvorimo vrata i kaznimo ga uz prigodnu pogrdu »fuj« ili bilo koju drugu.

Od trčanja ka stranim ljudima i uzimanja hrane od njih odvikava se pas ovako:

Sa psom pođemo u šetnju gde nas već čeka osoba koja će nam pomoći u vežbanju. Ako je pas dotrčao k njemu, on mu prilijepi nenadano pljusku i mirno ide dalje. Nakon toga mi pozovemo psa k sebi, gladimo ga i polazimo dalje u šetnju. Drugi put zamolimo drugog pomoćnika da na takvoj šetnji pozove našeg psa k sebi i pruži mu zalogaj, U času kada ga je htio uzeli, udari ga tankom šibom. Treća osoba u jednakoj vežbi pozove našeg psa, baci mu zalogaj na zemlju: a kada ga pas hoće uzeti, opet ga udari. Nakon takvih udaraca, koji su naravno blagi, više simbolički ali ipak takvi da psa ustraše, uvijek pozovemo psa k sebi i milujemo ga. Nakon češćeg ponavljanja vežbe potrebno je samo da psu zapovjedimo »fuj« kada se sprema uzeti hranu od drugih i on je neće uzeti.

Najbolji ćemo uspeh postići ako svaku vežbu radimo s drugim pomagačem. Ako radimo samo s jednom osobom, pas stekne uvjerenje da samo od te osobe ne sme uzeti hranu, dok od drugih sme, pa je svrha promašena. Pas, naravno, mora biti dobro hranjen, i to je najbolje da ga uvijek po mogućnosti hrani sam vlasnik, jer ga na taj način pas bezgranično zavoli, a to je prednost za uspješan rad u školovanju i uvežbavanju i najtežih vežbi.

Ukoliko psa hoćemo odučiti da jede hranu koju usput nailazi, a upravo je to vrlo važno, jer se takvom hranom, odnosno postavljenim mekama za štakore, psi najviše truju, učinimo sledeće:

Psu nastavimo zalogaj na nekom slobodnom prostoru, koji smo prethodno izabrali. U neposrednoj blizini zalogaja čeka sakriven naš pomoćnik. Njega pas ne sme videti, ali on psa mora videti. To može biti kakva niža ograda ili slično. Psa usmerimo do nastavljenog zalogaja i kada ga je on pronašao i hoće ga uzeti, naš ga pomoćnik ustraši udarcem tanke šibe ili pogotkom praćke.

Tu vežbu ponavljamo menjajući pomoćnika kao i mesta na kojima postavljamo zalogaje. Na koncu radimo bez pomoćnika i ukoliko pas još uvijek hoće uzeti zalogaj, pogodimo ga kamenčićem iz praćke uz oštru zapoved »fuj«.