NAPAD NA ŽIVINU

OŠTRI I MEKI PSI I PSI NAPADAČI

Lovački psi treba da posjeduju stanoviti stupanj oštrine. Bezuvetno je potrebno da mogu zadaviti mačku, a poželjno je da usmrte ranjenu lisicu ili srnjaka. U lovu je to, naime, veoma važno.

U obilasku lovišta često naiđemo na mačke skitnice. Mnogi ljubitelji mačaka puštaju ih da nesmetano hodaju lovištem. Ako promislimo koliko štete većina njih čini, koliko legla jarebica, fazana i mladih zečeva upropaste, ne smemo prema njima imati nikakva smilovanja. Mnoga društva ulažu ogromne napore da podignu svoja lovišta, kupuju žive zečeve, nasaduju fazanska jaja, hrane divljač i plaćaju lovočuvarsku službu. Velik dio toga truda uništit će nekoliko mačaka, koje svakodnevno prolaze našim lovištem, pronalaze mladunčad i nemilosrdno je uništavaju.

Da to sprečimo, moramo imati oštrog lovačkog psa, koji može svakog štetočinu brzo likvidirati. Potrebno je da s takvim psom često obilazimo lovno područje i čistimo ga od štetočinja. Pri tom moramo biti oprezni da nam pas jurne svom mogućom brzinom na svaku mačku koju opazi, a takođe i na to da ne šatre zeca kada ga aportira, kao što je šatro mačku. Mnogi pas to hoće učiniti.

Kada je ptičar opazio mačku, treba da legne. Ako smo videli da je ušla u žito, krumpirište ili kukuruz, dođemo sa psom, koji treba da ide uz nogu, do tog mesta i tek na našu zapoved »aport« jurne po tragu za njom, pronađe je, zadavi i donese k nama, te je propisno preda. Ako smo psu dopustili da jurne na mačku čim ju je spazio, bez naše zapovedi, počet će to raditi i s drugom divljači i postati razgonjač, prema tome pokvaren pas.

Jasno je da ptičar ne može mačku zadaviti nježnim zahvatima. Tu su potrebni jaki ugrizi, jer se njima i mačka i te kako brani. Većina pasa koji dave mačke tako dave i ranjenog zeca i osjetljivo ga oštete. Da to ne bi radili, moramo ih vežbati u donošenju druge divljači, pogotovu zečeva, te dobro paziti kako ih hvataju, da ih pri tome ne oštećuju. Na takve slučajeve osvrnut ćemo se detaljno u poglavlju »Ispravljanje grešaka«.

Mladi psi, nježne konstitucije, osobito ženke engleskih i irskih set era, često se ne usude navaliti na mačku. U tome ih treba vežbati bodrenjem. Upotrebljavamo pri tome najpre mlade, slabije mačke, koje ti psi mogu zadaviti. To im daje pobudu i sigurnost, pa će postupno svladati i jače, stare mačke.

Ako smo za prvu vežbu uzeli staroga, jakog i okretnog mačka, koji nam je psa izranio i iz borbe izašao pobednik, uspjeli smo samo obeshrabriti psa koji se neće usuditi stupiti u borbu s drugim, makar i slabijim mačkama. On je izgubio samopouzdanje i smatra da će ponovno biti pobijeđen.

Iako je potrebno da ptičari dave mačke, iskreno priznajem da vrlo nerado puštam svoje pse da to čine. Prvo zato što se može. dogoditi da stari mačak povredi psu oko pa je cijeli život sakat, a drugo zato što mnogi takvi psi poistovjećuju zeca s mačkom, pa i njemu polome kosti, ako ga uhvate živog, kao što su ih polomili i mački. Dosta je truda potrebno uložiti da se to dogodi, odnosno, da se ispravi. Zbog toga je mnogo bolje da lovac ustreli mačku skitnicu, a pas je samo donese.

Suprotni efekat od premekanih pasa postižu preoštri psi. To su obično jaki oštrodlaki mužjaci. Taj zadavi najjačeg mačka za nekoliko sekundi. To je pozitvno, ali negativno je to što se takvi psi smatraju superiornijim ostalima. Tu superiornost manifestiraju tako da na ostale pse navaljuju i u leškoj ih borbi često ozbiljno povrede, a mnogo puta su u lim pokušajima i sami nagrizeni. Na to ćemo se detaljno osvrnuti u poglavlju »Ispravljanje mana«. Da bismo pse u borbi rastavili, najbolje ih je politi kablom vode, i nakon što su m rastavili, smesta ih se veže i kažnjava dugotrajnim »daun" Kažnjava se samo onaj pas koji je navalio, dok se onaj koji se branio ne kažnjava. Braniti se dužnost je svakoga zivog stvora i ja ne bih cijenio psa koji nije sposoban da se brani. Ima oštrih pasa koji navaljuju na ovce, koze, svinje, pa i na ljude, neki samo na stanovite osobe, npr. prosjake, dimnjačare, uniformirane osobe, neki na djecu, ima i takvih koji dok jedu ili kada im se uzimlje iz gubice predmet koji nose napadaju i vlastita gospodara. Takav se oštar pas ne da udariti, pa će navaliti na svakoga koji to pokuša.

Psi koji su stalno na vezu laju na svakoga i postanu naoko vrlo opasni, no u većini su slučajeva to vrlo mirni psi kada ih oslobodimo s veza.

Oštar nam je pas svakako u lovu potreban, no takav koji napada sve živo što vidi vrlo je neugodan, prouzrokuje znatne troškove zbog plaćanja raznih odšteta, a stvara i prema nama neraspoloženje cijele okoline. Ima, na žalost, ljudi koji uživaju u oštrini svoga psa, puštaju ga da navaljuje na druge pse i ponosni su Što ih pobeđuje. To je, svakako, ne samo nehumano nego i nepravilno, nekulturno i nedopušteno.

Cim opazimo da je pas napadač, moramo odmah metodičkim postupkom pokušati tu njegovu manu izliječiti.

Psu slavimo korale, kratko ga vežemo i pođemo s njim na Šetnju na mesta gde bi on imao priliku navaljivati. Za tu priliku možemo naručiti Čoveka za kojeg smo sigurni da će ga pas napasti (dimnjačara, prosjaka itd.). U času kada je to pas pokušao, oštro trgnemo povodnik uz glasni, energični »fuj«. Ukoliko pas nakon ponavljanja vežbi prestane pokušavati napadati, mi ga obilno hvalimo i gladimo po leđima, i to upravo u trenu kada je u situaciji da bi napadao, a ne napada. Na taj način psu postaje jasno da je napad povezan s boli, a mirno vladanje s ugodnim pohvalama i prijatnim gladenjem.

Kada ie pas u tome dobro uvežban na kratkom vezu, stavimo ga na dugi vez. Kada i na dugom vezu zadovoljava, pustimo ga nevezanog da ide s nama uz nogu pokraj osobe ili životinje koje bi želio napadati. Za svaki slučaj imajmo u pripremi praćku da ga u času, kad bi htio navaliti, oštrim pogotkom od toga odvratimo. Ta je kazna vrlo djelotvorna i s njom imamo najviše uspeha. Mnogi, naime, pas smatra da ne sme napadati samo kada je na vezu. Svjestan je činjenice da mu je vezanom to neizvođivo. Kada je oslobođen, on će pokušati svojoj želji udovoljiti i napasti. Ako je u tom pokušaju osjetio oštar pogodak praćkom, postane mu jasno da je napadaj u svakom slučaju skopčan s neugodnom boli i prestat će napadati.

Kada psa vežbamo da nevezan ne napada ljude, moramo mu svakako na gubicu staviti brnjicu i tako sprečiti mogućnost da čoveka ugrize. Najobzirnije moramo postupati pri vežbama pasa koji napadaju djecu. Za pomoćnike uzimljemo odvažnije dječake, a vežbamo napred navedenim načinom.

Najneugodniji su psi koji napadaju i vlastitog gospodara. To su dosta retki slučajevi, ali ih ima. U prvom redu pas će navaliti na vlasnika ako ga taj veže i ako vezanog ispremlaćuje. To pas radi u samoobrani i to je donekle razumljivo. Tu je krivac vlasnik psa. Ako je pas uvidio da je svojim napadom izašao pobednikom, redovito će se služiti napadajem i dovesti vlasnika u položaj da se psa boji i ne usudi se ništa poduzeti da ispravi njegove greške.

Tma pasa koji napadaju svakoga tko ga smeta pri jelu ili mu hoće oduzeti kost ili koji drugi predmet što ga nosi. Za jela ne smemo psa smetati. To nije potrebno. No ako pas neće da preda predmet koji nosi, a kad mu ga uzimljemo hoće da nas napadne, to mu nikako ne smemo dopustiti.

Potpuno je pogrešno takvog psa vezati i pri pokušaju da nas ugrize izbatinati, jer to stvara još veći jaz između nas i psa. Osim toga, postoji mogućnost da pas navali na nas kada smo ga nakon toga odvezali, pa nam se za batine osvećuje. Tim postupkom možemo dotjerati i do toga da nam ne preostaie drugo nego da psa ustrelimo. Ako nam pas neće da preda predmet koji mu hoćemo oduzeti iz gubice, a kada mu je silom otvaramo hoće da nas ugrize ili s predmetom trči i ne da se k nama, ne smemo dopustiti da on i u toj situaciji ostane pobednikom. U tom će slučaju uvijek upotrebljavati iskušani način, tj. ugriz ili bijeg, jer je siguran u uspeh.

Ako s predmetom trči i ne da se, uhvatiti, ne natjeravamo se s njim. Učinimo se kao da ništa nije bilo i odstranimo se. Kada je predmet napustio, uzmemo ga, psa privežemo na dugački čvrsti vez i ponovno mu damo predmet. Pozovemo ga i ako hoće pobeći, privlačimo ga vezom k sebi, Kada je došao, obilno ga hvalimo i nagradimo zalogajem.

U slučaju da imamo takvog psa koji nas je spreman napasti, moramo se s njim prijateljski ophoditi, no nikako mu ne dopustiti da stekne osjećaj da ga se bojimo i da je on taj koji vlada situacijom.

Ako mu oduzimljemo predmet iz gubice, stavimo mu korale, koje nakratko čvrsto držimo desnom rukom, dlan leve ruke stavimo mu preko nožnog hrpta i s obe strane pritisnemo prstima gornji dio usnog otvora.

Usled toga pritiska pas mora otvoriti gubicu i na taj mu način predmet iz nje ispadne. Kod pritiska zapovjedili smo mu »pusti« i, kad je predmet ispao, obilno ga hvalimo. Ukoliko pas pri toj radnji na nas reži, znak je da bi nas mogao napasti. U tom slučaju mu držimo i dalje levu ruku u navedenom položaju, koji mu onemogućuje da nas napadne. Zapovjedimo mu odaun«, koralima ga prisilno stavimo u taj položaj i oštro ukorimo. U tom ga položaju ostavimo dok se sasvim ne smiri. Kada opazimo da je smiren, gladimo ga po leđima, pohvalimo i pustimo da se digne. Ponavljanjem te vežbe pas će naučiti da nam predmete dobrovoljno predaje, osobito ako je pri predaji nagrađen zalogajem.