NAPAD NA ŽIVINU

LAJANJE NA KOMANDU

Lajanje je prirođeno svakom psu, to je njegov govor. Pas čuvar lajanjem čuva kuću, gonič goni uz štektanje po tragu divljači ili samo dok je vidi. Ptičar a i ostali psi s kojima se lovi krupna divljač treba da nauče lajati na zapoved, kada su pronašli uginulu ili ranjenu divljač, koju ne mogu aportirati. Na taj način označe gde se pronađena divljač nalazi. Ta je radnja svakako od velike važnosti osobito za lovce koji love krupnu divljač, jer će na taj način vrlo mali broj divljači biti izgubljeno.

Da se psa nauči lajati na zapoved, postoji više načina.

Stavi se mlađa mačka na niže drvo i pod to se drvo dovede pas. Pokaže mu se mačka i zapovedi »laj«. Pas će skakali oko drveta i sigurno zalajati na mačku. Kada je zalajao, pohvalimo ga uz ponovnu zapoved »laj«. Negativna strana ovog načina jest ta što pas tu zapoved poveže s mačkom, pa će bez nje dosta teško zalajati.

Psi koji teško daju glas od sebe mogu se naučiti da laju na zapoved sledećim načinom:

Kada je vreme da pas dobije svoj obrok, veže ga se uz kućicu. Gladnom psu stavlja se obrok njegove hrane ne pred njega, nego se na udaljenosti od metar-dva drži u rukama. Pas će, budući da je gladan, a do hrane ne može, poskakivati i zalajati. Kada je zalajao, hvali ga se i ponavlja zapoved »laj«.

Čestim vežbanjem pas će rado zalajati kad mu donosimo hranu, a ne damo mu je. Jelo treba davati psu uvijek iz iste posude, tako da je pas poznaje.

Da ne ostane samo pri tome, jer bi to bilo bezuspješno, donesemo mu komad mesa, pokažemo mu ga i zapovjedimo laj. Kada je zalajao, pohvalimo ga i damo mu meso. Na tom stupnju dignemo praznu ruku i zapovjedimo mu »laj«, dok u drugoj imamo sakriven dobar zalogaj. Kada je zalajao, pohvalimo ga i damo mu spomenuti zalogaj. Na koncu radimo bez zalogaja, a psa nakon izvršene zapovedi samo pohvalimo.

Kada smo psa naučili da na zapoved laje, što samo po sebi nema posebnog značaja, treba da to iskoristimo i u pronalaženju krupne divljači. Za to je potrebna koža srnjaka, jelena ili divlje svinje i pomoćnik, koji treba takvu kožu ispunjenu slamom ili sijenom donijeti na ugovoreno mesto u šumi i onda se udaljiti. Prethodno je mora otežati vrećom pijeska ili sličnim, da nam je pas koji je dobar aporter ne donese. S nevezanim psom dolazimo na spomenuto mesto i kada je pas tu ispunjenu kožu opazio, zapovjedimo mu »laj«. Nakon izvršenog, psa obilno hvalimo i odstranimo se. Pomoćnik odnese opet kožu na drugo ugovoreno mesto, gde vežbu ponovimo. Kod svake uspješno izvršene vežbe nastojimo da svaki put budemo što dalje od psa kad pronađe kožu. Daljnjim vežbanjem postići ćemo da će pas zalajati i lajati bez naše zapovedi i tako dugo dok mu se nismo približili.

Daljnja vežba jest:

ako smo u lovu gde je ubijen srnjak, ispustimo mu nešto krvi u bočicu, koju smo u tu svrhu ponijeli sa sobom. U krv stavimo malo soli i bočicu dobro promućkamo. Na taj način nam se krv neće zgrušati. Bočicu stavimo na hladno i drugi dan učinimo sledeće:

Pomoćnik nam donese opet kožu na ugovoreno mesto. Oko 50 koraka od kože odrezanom granom ili čim sličnim označi mesto nastrela. Od tog mesta pa do kože hoda i svaka 2 koraka prosipa malo krvi, najbolje je umočenom srninom nogom u krv, pokraj svoje staze. Na mesto nastrela dovedemo psa i zapovjedimo mu »traži ranjeno«. Pas može biti na duljem konopcu ili slobodan. Kada je došao do kože opet treba da laje.

Te vežbe nisu lagane i treba ih često ponavljati. Koža se mora svaki put prenositi na drugo mesto, da pas ne poveže jedno određeno mesto s kožom srnjaka i lajanjem, pa bi na nepoznatom mestu zatajio.

Ako nam pas nije izvršio zapoved i nije zalajao na srnjaka, odnosno nije lajao, ne smemo ga kazniti, jer bismo time učinili neoprostivu pogrešku. U tom slučaju odvedemo ga natrag na mesto nastrela i ponovimo vežbu. Bodrenjem postižemo da će pas lajati, makar i nije za to raspoložen.

Novost je za psa kada, umesto ispunjene srnjakove kože, vežbamo pravim srnjakom. Kada smo ustrelili srnjaka ili ga je ustrelio koji prijatelj, upotrebimo ga za bezuvetno potrebnu vežbu. Sve prethodno radimo kao i s umjetnim, no psa pustimo da sam dođe do ustreljene i nastavljene mu divljači, a mi ostanemo u zaklonu, da nas pas ne vidi a mi njega vidimo.

Ponašanje psa pri tome može biti različito. Neki će zalajati kao i na imitaciju srnjaka, neki će ga početi cepati. Prve ćemo obilno hvaliti, druge ćemo sa zapovedi »laj« podsjetiti na njihovu dužnost. Tragače ćemo oštrim »fuj« sprečiti u traganju i vežbu ponoviti, te ih pri ponovnom dolasku do srnjaka sa zapovedi »laj« priučavati da laju.

Što je više prilika da psa učimo pravom divljači, nakon sto smo ga dobro izvežbali umjetnom, to će i uspeh biti sigurniji i pas će postati dobar oblajivač divljači.