NAPAD NA ŽIVINU

NAPAD NA ŽIVINU

Svi lovački psi imaju nasleđen nagon da napadaju divljač, a takođe i domaću perad, jer — osobito u mladosti — ne vide razliku između domaće i divlje peradi. Zbog toga psi ne mogu odoljeti tom nagonu, pa tim tjeranjem, a često ranjavanjem i davljenjem domaće peradi prave prilične neugodnosti, pa i nepotrebne troškove. Takvi psi stvaraju negodovanje okoline prema psu i vlasniku psa. Mnoge domaćice vole svoju perad, ne samo zato što su im neke koke dobre nosilice nego jednostavno zato što je s ljubavlju odgajaju i timare, pa im je žao što ih neki neodgojeni pas ganja, ranjava ili davi.

Tu pasju sklonost moramo svakako što pre suzbiti. Prema upornosti psa upotrebljavamo i metode.

Ako je pas blage naravi i sklon poslušnosti, postupak je lagan. Uzmemo psa na kraći povodnik, oko vrata mu stavimo korale, u džep nešto kukuruza ili druge hrane za perad i odemo u dvorište gde ima peradi. Peradi bacamo kukuruz i nastojimo da nam se što više približi. Ako se pas uznemiri i hoće navaliti na perad, trgnemo povodnik uz oštar »fuj!«. Kasnije činimo to isto, ali psa vežemo na dulji konopac. Ako se opet zatrčao, pustimo ga nekoliko koraka i onda oštro povučemo konopac uz isti povik. Psu će trzaj* pričiniti priličan bol, što će mu biti opomena da je navala na perad povezana s boli. Ako smo dobro uvežbani u gađanju praćkom, pa psa pogodimo u trenutku kada je pokušao prvi skok na perad, rezultat će biti još bolji.

u koliko nam je pas nevezan na šetnji, unatoč našim povicima »fuj!«, zadavio kokoš, patku ili koju drugu perad, nema smislu da ga premlaćujemo. U tom slučaju uzmemo ubijeni komad, udarimo njime psa nekoliko puta po gubici, stavimo ga u položaj »daun« i pred gubicu mu stavimo ubijenu perad, U tom položaju možemo ostaviti pola sata, a možemo još nekoliko puta uzeti ubijeno za vrat i psa udariti po gubici uz oštro »fuj« i opet ga staviti u položaj »daun«.

U osobito oštrih tvrdoglavih pasa (nekih oštrodlakih terera), u kojih gornjim metodama nismo postigli cilj pa u svakoj prilici napadaju perad, možemo upotrebljavati ovu drastičnu metodu:

Ubijemo kokoš, omotamo je ispod krila i perja bodljikavom žicom. Nastojimo da žica bude što manje vidljiva. Tu kokoš privežemo na dulju tanku uzicu. Uzmemo okretnog pomagača, te mu predamo uzicu uz dogovor da se sakre iza stabla na ugovorenom mestu, a perad neka bude nevidljiva u kakvoj grabi. Najbolje je to izvesti uz kakav seoski put jer pas najčešće vidi kako perad pretrčava preko takvih putova. S nevezanim psom pođemo na šetnju prema tome mestu. Kada smo se približili pomoćniku na kojih 30 koraka, on povlači perad tako da imitira njezino trčanje. Naš će se tvrdoglavac prema običaju zatrčati i zgrabiti kokoš. Pri tom će se svakako raniti i uz bolno zavijanje ispustiti plijen, te se pokunjen vratiti k nama. Povrh svega još ćemo ga oštro ukoriti i staviti u položaj »daun«. Taj način nije human i upotrebljavamo ga samo u iznimnim slučajevima, gde druge, gore navedene metode nisu koristile. U ptičara je to retko potrebno, ali je često potrebno u krvoločnih terera, koji svoj nasleđeni nagon za davljenje teško obuzdavaju a takođe i u nekih španijela.