RAD U VODI

RAD U VODI

Svaki ptičar treba da je dobro izvežban za rad u vodi, bilo to ljeti ili zimi. Većina ptičara ima prirođenu sklonost za ulazak u vodu, ali ima ih koji imaju nasleđenu ili stečenu antipatiju prema vodi.

S prvima je lako raditi i postići odlične rezultate, dok je s drugima to znatno teže, no i njih možemo za taj rad dobro izvežbati. Ptičar mora donijeti svu vodenu divljač iz plitke, duboke a i tekuće vode, ljeti i zimi, tražiti je po šaševima, na zapoved divljač iz vode dizati, ranjenu hvatati i donositi. Pas koji to čini s osobitom radošću čak će i zaroniti za ranjenom patkom ili guskom.

Na rad u vodi, odnosno privikavanje na vodu možemo učiti štene u dobi od 3 do 4 mjeseca, i to tako da to ono uopće ne primijeti. To je potrebno zato da što je moguće pre ustanovimo kako se naše štene uopće odnosi prema vodi. Ako to odlažemo, a štene ne voli vodu, bit će nam kasnije privikavanje znatno teže.

Štene povedemo na šetnju gde ima raznih plićaka. Ako toga u blizini našeg prebivališta nema, čekamo prvi pljusak ili obilnu kišu, koji su stvorili obilje lokvica i lokava. U gumenim čizmama prelazimo s nevezanim psom preko tih plićaka kao da idemo po suhom. Na psa se ne obaziremo, barem on treba da ima dojam da se ne obaziremo. Ne postajkujemo, ne zovemo ga, a niti se okrećemo tako da bi to on primijetio. Onaj koji voli vodu ići će s nama bez ustručavanja, dok će onaj koji te sklonosti nema zaostati, možda i cviljeti, te pokušati zaobići vodu. No ako vidi da to nije moguće, a mi smo mu već odmakli s očiju, smoči će odvažnost i zagaziti, te preći plićak. To često ponavljamo i pas će se priviknuti na prelaženje plićaka. Naravno da te vežbe ih ne radimo zimi, nego samo u godišnja doba kada je voda mlaka Početne vežbe pravimo samo u potpuno plitkoj vodi.

Kada je pas privknut na prelaze preko plitke vode, vežbamo ga da ulazi u vodu koja mu doseže do trbuha, i to ne odmah kod obale, nego ondje gde iz plitke prelazi postupno u takvu dubinu. Vrlo je dobro povesti psa sa sobom na kupanje. Budući da smo i sami u kupaćem odijelu, lako nam je prelaziti po vodi razne dubine i tako davati psu pobudu da nas sledi. Svaki pas zna plivati od rođenja, pa se ne trebamo bojati da će se možda utopiti.

Ako imamo u blizini drugoga psa, s kojim je naš prijatelj, a koji ide rado u vodu, možemo se odlično njime poslužiti. U igri s njim i naš pas će zaci u vodu i priviknuti se na nju. U ljetnoj vrućini pas će brzo uvideti da ulazak u vodu nije ništa neprijatno nego, dapače, vrlo ugodno, jer voda hladi i osvježuje.

Najveću grešku čine oni koji psa šibom prisiljavaju da ulazi u vodu i oni koji ga u vodu bacaju. Psi s kojima se tako postupa još više zamrze vodu, pa kada vide da vodič s njima dolazi k vodi, ostanu stajati daleko otraga, neće se približiti, jer slute da ih opet čeka strašan događaj bacanja u vodu. Takvim postupcima mnogostruko smo povećali antipatiju psa prema vodi, pa će i iskusan vodič trebati dulje vremena da takvog psa popravi.

Za prelaz preko širokih voda upotrebimo čamac.

Sjednemo u nj, dok smo psa ostavili na obali sa zapovedi »čekaj«. Kada smo se otisnuli, zapovjedimo mu »ustani«, »dođi«, dok mi nastavimo veslati prema drugoj obali. Pas će nas plivajući slediti i tako se naučiti na plivanje na dulje pruge, što je neophodno u pravom lovu.

Ima pasa koji izvanredno rado ulaze u vodu, pa i takvih koji skaču u vodu sa strme obale visoke 2—3 metra. To čine većinom oštrodlaki psi. Iako je to znak osobite volje za rad u vodi, moramo biti na oprezu da nam takav pas iz te visine ne skoči u plićak ili makar u duboku vodu, gde se nalaze zahiti kolčići i namakanje konoplje), jer bi se tada mogao povrediti, pa čak i ubiti.

Dok smo psa naučili da dobro donosi razne predmete na suhom, naučimo ga da nam ih donosi iz vode. Kada donosi na suhom sigurno i dobro, počnimo ga učiti donošenje iz vode. Uzmemo goluba ili komad drveta i bacimo ga 2—3 metra daleko u vodu. Pas mora sjediti i čekati našu zapoved da donese predmet. On će zaplivati i predmet donijeti iz vode. Mnogi će se otresti čim je izašao i tada ispustiti predmet iz gubice. Neki će doći do nas bez predmeta koji je donio iz vode. Oboje je nepravilno. Ako je pas, na primer, u lovu donio iz vode ranjenu patku, a prilikom otresanja ispustio je iz gubice, ona će strelovitom brzinom natrag u vodu, zaronit će i često za nas biti izgubljena.

Da nam se to ne dogodi, moramo naučiti psa da se ne otrese pre nego što nam je divljač predao, i to ovako: kada pas s predmetom u gubici izlazi iz vode, uđemo s gumenim čizmama pred njega u vodu i prihvatimo ga za ovratnik. Kad je htio da se strese, ne dopustimo mu, nego ga uz zapoved »drži« vodimo dalje od vode i zapovjedimo mu »sjedni«. Pas dok sjedi ne može se otresti. Nakon nekog vremena pružimo ruku pod njegovu gubicu i zapovjedimo mu »pusti«. Kada je predmet ispustio, udaljimo se od psa nekoliko koraka, zapovjedimo mu »ustani«. Kada je ustao, otrest će se. Na taj način pas pravilno predaje predmete donesene iz vode, a otresanjem nas neće poprskati jer smo od njega udaljeni nekoliko koraka.

Pas treba da ide na zapoved i preko vode. To vežbamo najpre u užim vodama, pa onda prelazimo na šire. Bacanjem ubijene patke ili drugoga pogodnog predmeta preko vode, uz zapoved »donesi« ili »aport«, pas će se brzo priviknuti i da prelazi preko vode.

Tko lovi zimi patke, a pas mu ih donosi, mora paziti na ovo: kada je pas izišao iz hladne vode, a vani možda puše sjeverni vetar, treba da ga istrljamo suhom krpom, a nakon toga pustimo da se istrči i tako ugre.

S mokrim psom ne smemo čekati na večernji prelet pataka. Takođe ga ne smemo slati pri preletu po pojedinu patku, a onda ga pustiti da mokar sjedi mirno i čeka na daljnji prelet. Tako pas može teško oboljeti. Kada je prelet gotov, pas treba da donese sve patke. Tada ga istrljamo suhom krpom, pustimo ga da se istrči i idemo kući. Kada smo došli kući, zadržimo psa tako dugo u sobi ili kuhinji dok se sasvim ne osuši, a tek onda ga odvedemo u njegovu kućicu, ako u njoj spava. Tako ćemo sačuvati zdravlje našem psu, kao i veselje prema radu u vodi.

Ukoliko smo nabavili odraslog psa koji je bacanjem u vodu već iskvaren, on se ne da vodi ni blizu. Ako smo ga pokušali priučiti na ulaženje u vodu u plićaku, kako to radimo sa štenetom, a on ode radije kući, pokušajmo sledeće:

Privežemo psa na povodnik i pođemo s njim do vode. On će se sigurno otimati, ako ima već loše iskustvo, tj. ako je već bacan u vodu. Umirujemo ga, bodrimo i kada smo stigli do vode, šećemo uz njezinu obalu. Ponavljanjem te vežbe postigli smo da se pas prestane bojati doći do vode. I to je već stanoviti napredak. Ako je ljeto, izaberemo pogodno mesto za kupanje, negde u plićaku uz obalu i pođemo se kupati. Psa uzmemo sobom. Najbolje je da pronađemo mesto gde ćemo biti sami, jer bi nam ostali kupači, makar željeli da nam pomognu, mogli više štetiti nego pomoći. Uđemo u vodu, a na psa se ne obaziremo, kao da ga i nema. Nakon nekog vremena počnemo se udaljavati od njega, a zatim pređemo na drugu stranu (suprotnu obalu). Možemo se i zadržati, odnosno sakriti, ali tako da mi psa vidimo, a on nas ne vidi. Mnogi će se pas na taj način priučiti ulaziti u vodu. Ako je pri tome obilno hvaljen i nagrađen, a voda je ugodna za kupanje, potpuno će izgubiti strah od vode i u nju će ulaziti kao svaki drugi pas. Može nam se dogoditi da će pas čim nas je izgubio iz vida a u vodu neće, okrenuti i potrčati prema kući. Smesta ustanemo, pokažemo mu se, zaustavimo ga i dođemo k njemu. Nikakvu kaznu ne smemo upotrebiti, jer bi ona vežbu samo otežala.

Ako nikako nismo uspjeli psa naučiti da ude u vodu, kao posljednje pokušajmo sledeće:

Pronađemo vodu nekoliko metara široku. Poželjno je da je na jednoj strani stablo (može biti veće, odnosno krupnije, ili tanje). Na to stablo privežemo željezni prsten, dovoljno širok (promjer oko 5 cm). Kroz njega provučemo čvrsti konopac, kojega obadva kraja prebacimo na suprotnu stranu vode (prethodno smo ih privezali za kakav pogodan prut da nam ne padnu u vodu). Zatim pođemo na mesto gde smo bacili konopac i oba kraja zavežemo. Na taj smo način dobili uzicu koja nije nigde prekinuta, a možemo je privlačiti kroz prsten hm suprotnoj strani vode kako god želimo. Na taj konopac pričvrstimo psa na kratki povodnik. Time smo postigli to da možemo povlačiti psa na drugu stranu obale, do pričvršćenog prstena i natrag, kako god želimo.

Sa psom dođemo do ruba obale i zapovjedimo mu »unutra«, pošto smo ga pre bodrenjem doveli u dobro raspoloženje. Istodobno povlačimo gornji dio konopca k sebi, tako da donji dio povlači psa u vodu. On će se otimati, upirati prednjim nogama, da spreči prisilni ulazak u vodu, ali popuštanja nema. Mi ga bodrimo, ali povlačimo u vodu.

Kada je pas u vodi, on želi u prvom redu natrag do nas, ali kako mu to nije moguće, hoće što pre da dopliva do suprotne obale. To mu nećemo dopustiti i, kada je doplivao do polovice vode, zapovjedimo mu »dođi« i povlačenjem drugog dijela uzice vučemo ga k sebi. Kada je došao, zapovjedimo mu da sjedne, obilno ga hvalimo, damo mu dobar zalogaj i tek nakon tog zapovjedimo mu ustani da se otrese. Držimo ga još uvijek, odnosno cijelo vreme toga vežbanja, na povodniku, jer bi u protivnom mogao pobeći i ne bi se htio vratiti. Ako smo odabrali za tu vežbu vruć ljetni dan, a to je vrlo važno, neće psu biti voda neugodna, i brže ćemo doći do cilja, pogotovu ako smo psu obilnom hranom dali do znanja da je tim svojim ulaskom u vodu učinio nama veliko zadovoljstvo. Većina će pasa dobiti zalogaj, jer su uvređeni zbog ovoga našeg postupka. Pri daljnjem vežbanju pustimo psa, odnosno prisilimo ga da dopliva do suprotne obale. Odmah ga pozovemo sa »dođi« i povlačimo k sebi. Zatim, kada je to dobro uvežbano, nastavljamo sa zapovedima kojima ga priučavamo da u vodi radi ono što mi želimo. Kada dolazi, odnosno pliva k nama, zapovjedimo mu dalje i povlačimo uzicu. Na taj se način pas priuči izvršavati zapoved i u vodi, a to je veoma potrebno za praktičan lov u močvarnim terenima.

Pri toj vežbi koja ne treba trajati dulje od pola sata, ne smemo upotrebiti protiv psa nikakve grubosti, jer na taj način upropaštavamo uspeh. Sam ulazak u vodu njemu je neprijatan; ako toj neprijatnosti dodamo još i drugu (ukor, kaznu), logično je da pas ne može to vežbanje zavoljeti i priučiti se ulasku u vodu.

Prema tome, pri ovoj smo vežbi upotrebili prisilu, koja za neke vežbe, u koje spada i rad u vodi, nije poželjna, ali ako psa nismo bez toga mogli naučiti da ulazi u vodu, možemo upotrebiti taj način.

Svaki ptičar mora ulaziti u vodu, jer je bez toga vrlo malo vredan. Gotovo u svim lovištima teku potočići, potoci i reke, a nalaze se često manje ili veće bare. Ubijamo li patku ili nam fazan padne preko vode, kamo mi sami ne možemo, a pas neće, onda to i nije lov, a niti pas nije lovački pas.

Prednost ove vežbe jest u tome što pas vidi da mi njime vladamo i u vodi i da zapovedi nigde ne može izbjeći. Ima, naime, pasa koji su na kopnu poslušni, ali kada uđu u vodu, rade što hoće. Oni steknu spoznaju da su u vodi izvan našeg domašaja, pa dopuste sebi mnogo veću slobodu nego što je imaju na kopnu.

U prelazu na ulazak u vodu bez naše prisile provučemo psu uzicu ispod ovratnika i vladamo se kao pri prethodnim vežbama, međutim, čim je ušao unutra, jedan kraj ispustimo, pa je pas slobodan, a smatra da je vezan.

Tek kada je pas uvežban da sigurno ide u vodu i da i u njoj sluša naše zapovedi, počnemo ga učiti da nam iz vode donosi. To je, konačno, i cilj našeg vežbanja, jer mi nemamo ništa od toga da nam pas ide u vodu a iz vode ne donosi divljač.