TRAŽENJE — STAJANJE — MIRNA DIVLJAC HITAC

TRAŽENJE — STAJANJE — MIRNA DIVLJAČ HITAC

Pre nego što sa psom počnemo ulaziti u lovište, potrebno je da bude što poslušniji. Tu, naime, dolazi najviše u priliku da njegova poslušnost otkaže. U lovačkom psu postoji silan nagon koji ga sili da pronalazi i tjera divljač. To je, svakako, potrebno i pozitivno i pas koji taj nagon nema nije lovački pas. Međutim, pri tom nikako ne sme ostati jer mi ne trebamo razgonjača divljači, nego psa s kojim se može kulturno i s užitkom loviti. U prvom redu moramo psa naučiti da traži sistematski, a ne da po lovištu divlja, a niti da hoda za našim petama, da traži pred nama ili tek nekoliko koraka desno ili levo. To postižemo ovim načinom:

S psom koji hoda uz našu nogu, a može biti i vezan, dođemo u lovište. On sjedne, malo ga potapšamo da se razveseli, zatim mu pokažemo rukom smer koji želimo, najbolje protiv vetra, i zapovjedimo »ustaj« i »traži«. To je za njega nova zapoved i on je ne razumije. Da je shvati, ponovimo je i sami pođimo sa psom u smeru koji smo mu rukom pokazali. Kada pode, bodrimo ga, hvalimo i on će shvatiti da dobro čini što udaljen ud nas traži divljač. U početku dopuštamo da to čini u smeru u kojem mi hodamo. Psa s dobrim njuhom ubrzo će zainteresirati razni mirisi na koje nailazi. Svaki pokušaj da lovi leptire, da trči za pticama, da se zabavlja sa žabama već u začetku sprečavamo oštrim opomenama »fuj«. Opominjemo ga takođe ako nam stoji na vrapce ili ševe na koje nailazimo. Pri takvom stajanju služimo se samo blagom opomenom, jer bi u protivnom pas mogao steći uvjerenje da je stajanje uopće zabranjeno, a to svakako ne želimo.

Kada već pas živahno traži u jednom smeru, pratimo ga okom kada će nas pogledati i u tom mu času pokažemo rukom poludesno ili polulevo i sami krenemo u tom smeru. Sigurno će to učiniti i on. Ako ne učini, pozovemo ga k sebi, pokažemo mu drugi, tj. onaj posljednji smer, i uz zapoved »traži« pođemo u tom smeru. Te vežbe često ponavljamo, a u međuvremenu mu fićukom izdamo više puta zapoved »lezi«. To činimo zbog toga da pas osjeti da smo mi ovdje i da nas treba u svakoj prilici slušati. Razni mirisi divljači mogli bi ga toliko zanijeti da bi se mogao i oglušiti na naše zapovedi. To ne smemo nikako dopustiti, jer bi nam u tom slučaju bio uzaludan sav dosadašnji trud. Vežbama u traženju moramo postići to da pas traži sada levo, sada desno, tako da nas uvjeri da na onoj parceli koju je pretražio nije ostala nijedna divljač.

Ako ptičar ide jednom brazdom njive ili samo uz rub kukuruza, a u njega ne ulazi, ne smemo preko toga preći i Ih mu dopustiti, jer s takvim psom nema korisnog lova i teren kojim smo prošli ostao je nepretražen. U tom ga slučaju pozovemo na istu njivu ili kukuruz i ponovno s njim pretražujemo. Ako opet želi ići kao pre, prekidamo ga tihim zovom po imenu, ili samo sa »pst« i pokažemo mu rukom desno, pa opet levo, da se priuči temeljito tražiti križanjem terena na kojemu ga učimo ili — lovimo.

Ogromna većina naših lovaca zahtijeva od svog ptičara da traži u neposrednoj blizini vodiča, no to je pogrešno. U našoj blizini mi i sami dignemo divljač. Pas s dobrim nosom može tražiti i 200 koraka, pa i više od lovca. Kada čvrsto stane, može lovac bez žurbe do njega i doći će do hica. Samo pas sa slabim nosom traži u našoj blizini, taj će, naime, pre dignuti divljač nego je nosom osjetiti. Ako je od nas udaljen, ne možemo zbog toga na vreme na divljač streljati. Takvog psa bolje je ne imati. Na brežuljkastim terenima i u vreme dok je lovište puno kukuruza i drugoga visokog bilja, psa držimo nakratko zato da ga neprestano imamo na oku ili barem, ako je u kukuruzu, čujemo. Ako ne znamo da li stoji i čeka naš dolazak, mi ga tražimo i tako se gubi vreme, kvari se pas, a mi se ljutimo. Kada je polje prazno od usjeva, i ako je ravno, tj. pregledno, moramo ptičara pustiti da traži daleko od nas ali temeljito križanjem terena. Besciljno trčanje ne smemo mu dopustiti. Ako to pokuša, sprečimo ga napred navedenim načinom. Čim traži onako kako to mi želimo, bodrimo ga tihim pohvalama. Vikanje i izdavanje glasnih zapovedi moramo iz interesa uspješnog lova potpuno odbaciti. Ako to, naime, i činimo, u prvom redu kvarimo psa, a usled toga sva će nam pernata divljač pod nogama otrčati daleko napred, a patke sedignuti dok još nismo došli na puškomet, a i mnogi će nam zec umaknuti.

Psa privikavamo u lovu samo na zapovedi izdane rukom ili fićukom, jer nam je to najkorisnije, a po izgledu najefektnije.

Početne vežbe nastojimo uvijek upriličiti tako da ih izvodimo protiv vetra, jer su one psu najugodnije. Vetar mu donosi mirise, a to ga uzbuđuje i potiče na traženje. Pri svemu tome moramo imati na umu da mi vodimo psa, a ne on nas. Ako idemo samo za njim, steći će uvjerenje da je on taj koji rukovodi. Zbog toga prekidamo njegov samovoljni rad pokazujući rukom na druge smerove. Ako smo sigurni da nas pas vidi, da je točno opazio našu zapoved rukom,

i ne izvršava je, smesta ga zviždukom pozovemo, pustimo i da ide 2—3 minute uz nogu, a onda mu zapovjedimo da upet traži. Tim načinom ostanemo uvijek gospodari situacije, u protivnom je to pas, a to je svakako štetno i nepoželjno.

Ptičar dobrog njuha traži uviiek s visokim nosom. Na taj način osjeti di\ijač na /nainc udaljenosti, a to je ono što želimo i od njega tražimo. Pas koji njuška s nosom po zemlji ima slab njuh. On, naime, osjeća samo one mirise koji su pred njegovom njuškom, udaljene ne osjeća, zbog toga i ne drži glavu visoko. Ako psa uvijek po lovištu vodimo na dugačkoj uzici, takođe se priuči da traži s niskim nosom. Mi naime, hodamo polagano, pa i on s nama, a kako su na tlu mirisi jači nego u zraku, to se on priučava da njuši jače mirise pa drži glavu nisko. Pas koji traži u brzom trku ne dospije glavu držati nisko jer bi ga u tom slučaju bilje udaralo po gubici i očima. Da ga naučimo tražiti s visokim nosom, moramo mu dopustiti, odnosno nukati ga, da traži trkom.

Niskim nosom pas izrađuje samo trag ranjene divljači koja krvari. Tome ga učimo vežbom u izrađivanju traga. Bio pas blizu ili daleko od nas, na fićuk »pif« mora leći, i to smesta na mestu gde ga je fićuk zatekao. Na fićuk »pif, pif«, mora smesta doći k nama. Pri tom pazimo da je došao sasvim do nas i da ide nekoliko desetaka koraka uz našu nogu. Ako smo mu dopustili da je došao samo u našu blizinu, a onda opet bez zapovedi krenuo kamo on hoće, učinili smo veliku pogrešku. Pas će, naime, na naš zov dolaziti k nama, ali ne sasvim. Taj će razmak neprestano povećavati i na koncu prestati uopće dolaziti. Kada smo psa pozvali, stanemo i čekamo dok dođe, jer na taj način, sigurnije dolazi. Ako smo u skupnom lovu gde je više pasa, rasporedimo se tako da su psi međusobno u jednakoj udaljenosti. Pse usmerujemo tako da ne dolaze jedan do drugoga, jer se njušenjem i upoznavanjem <K koncentriraju. Primerena udaljenost potrebna je i zbog toga da zapovedi fićukom, koje je naš susjed dao svom psu, i u smatra naš pas našima, koje su upućene njemu.

Svako naše naređenje mora pas pri traženju kao i kod svih drugih radnji bezuvetno izvršavati, jer ćemo samo na taj način odgojiti dobrog, poslušnog i upotrebivog psa. Zbog toga uvijek pazimo što psu naređujemo i pre izdavanja zapovedi točno ocijenimo može li to pas izvršiti i što ćemo poduzeti ako slučajno ne bi poslušao.

Ptičar ima u svojoj naravi svojstvo da stoji kada osjeti divljač njuhom ili je opazi. To je svojstvo u njima desetljećima uzgajano selekcijom, tj. oni primerci koji su na divljač dobro stajali, upotrebljavani su za rasplod, a koji nisu, isključivani su iz daljnjeg uzgoja.

To svojstvo pokazuju već štenci od 3 do 4 mjeseca, jer često stoje na muhe, leptire, vrapce i slično. Retki su primerci koji ne stoje. U nekih se to razvije vrlo rano, a u nekih mnogo kasnije. Imao sam setera koji još sa 9 mjeseci nije stajao. U takvih moramo upotrebiti odgovarajući način da ga tome naučimo.

Pođemo sa psom u lovište u kojemu ima po mogućnosti što više trčaka ili prepelica. One su, naime, za tu vežbu najpogodnije, jer većinom ostanu ondje gde smo videli da su sjele. Kad smo dignuli koju od spomenute divljači, dobro pazimo kamo su sjele. Sa psom na duljoj uzici pođemo do njih. Ako je i pas vidio gde su sjele, pođemo malo s njim u drugom smeru, ili ga zabavimo kojom drugom vežbom, dok na njih zaboravi. Kada smo na psu primijetili da ih je osjetio nosom ili opazio, zapovjedimo mu »lezi«. Hvalimo ga i tapšamo da uvidi da je dobro učinio. Trčke ili već bilo koju divljač dignemo sami, a ukoliko se pas dignuo i htio ih proganjati, prisilimo ga oštrim potezom uzice da opet legne, naravno opet uz zapoved »lezi«, koju energično izdamo. U tom ga položaju ostavimo nekoliko minuta, zatim s vezanim odemo dalje. Ako ga odvežemo odmah, mogao bi naknadno odjuriti za njima, ne slušajući nikakvu našu zapoved. Ako je ipak otrčao za divljači, brzo mu se sakremo i kada dođe i nade nas, privežemo ga za povodnik, odemo na mesto otkuda je otrčao za divljači — najbolje je da je to ležište zeca ili mesto gde se divljač digla — i tu mu zapovjedimo »daun«. U tom položaju treba da bude nekoliko minuta. Ako tu pogrešku čini često, možemo mu još zapovjediti da puže koji 10 metara. Jednako postupamo i sa psima koji malo stoje, a onda se zatrče i dignu divljač.

Sa psima koji od prirode dobro i čvrsto stoje mnogo nam je lakše, no i tu moramo postupati ispravno, da ih ne iskvarimo. Čim smo primijetili da pas čvrsto stoji, pridemo mu polako, provučemo mu što je moguće neprimetljivije čvrstu uzicu ispod ovratnika, pohvalimo ga i potapšamo, zatim dignemo sami divljač i, ukoliko se pas htio za njom zatrčati, oštrim potezom i zapovedi »lezi« prisilimo ga da legne. Kada već dulje leži, pohvalimo ga i dignemo. Vežbu često ponavljamo, da psa učvrstimo u mirnoći na divljač. Pri dizanju svake divljači ptičar mora leći i ležati dok ne dobije zapoved »ustani«. Mirnoću na divljač mnogo lakše naučimo psa vežbanjem na pernatu divljač nego na zeca. Tu pas dođe u mnogo veće iskušenje. On, naime, zna da fazana ili trčku koja se digla u zrak neće moći uloviti, dok bi zeca, koji trči po zemlji, možda ipak mogao uloviti.

zeca, da mu se taj interes pojača, ali vrlo temperamentne pse ne puštamo ni jedanput da to učine, jer ih je kasnije dosta teško od toga odviknuti. Jasno je da se to i protiv naše volje dogodi, dok psa pustimo da slobodno traži u lovištu, ali čim ga spazimo da je stao, dođemo do njega i postupimo kako je napred navedeno.

Mnogi vodiči ptičara traže, a i u našoj i stranoj literaturi navodi se i traži da pas načini »daun« kada se divljač digne. »Daun« je kazna za psa, pa je nelogično da ga kažnjavamo zbog toga što je izvršavao svoju dužnost i pronašao divljač. Zapovjedimo mu »lezi«.

Time smo postigli isto što i »daunom«, a nismo psa nepravilno kaznili. Ne možemo i ne smemo pustiti da pas ostane u stojećem položaju kada se divljač diže. Nijedan pas, naime, nije toliko razvio svijest samozatajivanja da ostane mirno na mestu u stojećem stavu kada se divljač dignula. Kada smo ga naučili da pri tom mora leći, ne može se zatrčati za divljači.

Mnogi će pas biti miran pri dizanju divljači, tj. leći će u tom času, ali samo onda kada je na vezu. Čim osjeti da je slobodan, zatrčat će se za njom i otići daleko. Kod takvih moramo upotrebiti praćku. Kada stoji, a nije na vezu, sasvim mu se približimo, a praćku pripremamo spremnu na hitac. Kada se divljač dignula, a on htio skočiti, opalimo ga oštro hicem iz praćke uz energično »lezi«. Na taj će način uvideti da mora leći i u slučaju da nije na vezu i da je u svakoj prilici u našoj vlasti.

Kod pasa koji su uporni u razganjanju divljači moramo pokušati upotrebiti sva sredstva da ih od toga odučimo. Jedno od tih je i ovo: pas stoji, a oko vrata su mu korali. Približimo se, neprimetno povučemo čvrsti dulji konopac kroz prsten na koralima. Kad je pas dignuo divljač, ne zapovjedimo mu ništa, ali čvrsto držimo oba kraja korala, odnosno konopca u ruci. Zatrčavanjem naglo je napeo konopac, šiljci korala prouzrokovali su mu jaku bol, a mi mu još pojačamo tu bol jakim potezom k sebi. Stupimo k njemu, oštro ga ukorimo, prodrmamo za ovratnik, dovedemo na mesto gde se divljač dignula i stavimo ga u položaj »daun«, te pustimo u tom položaju 5—10 minuta. Moramo paziti da konopac bude vrlo čvrst, da ga pas zaletom ne prekine, jer je u tom slučaju stvar promašena.

Ima kinologa koji u školovanju ptičara ne preporučuju praćku jer da psi zbog toga postanu rukoplašni. To bi bilo točno kad bismo praćku upotrebljavali kod više vežbi. Upotrebljavamo je samo u pasa koji napadaju ljude, bicikliste, stoku i slično, te u upornih razgonjača divljači. Takvi psi i treba da se plaše kad se spremaju na ove krupne greške i upravo ih taj strah od toga odvikava.

Svako stajanje naprazno, ukoliko pas ne stoji na divljač koja pred nama odmiče, moramo bezuvetno suzbijati. Oštro "fuje popratimo time što psa gurnemo koljenom iz položaja stajanja, naravno ako smo sigurni da ne stoji na divljač, nego na ptice i leptire.

Da nam pas ne divlja na hitac, a ni da ga se ne boji ukoliko nema nasleđeni strah od njega, postupimo ovako;

Mladog psa, već u dobi od nekoliko mjeseci, povedemo u lovište. S nama pode koji od prijatelja ili naš pomoćnik. Dok se mi zabavljamo sa psom, ta druga osoba opali metak u udaljenosti od nas od preko 100 koraka. Mi smo pripravni da odmah toga psa bodrimo ili bilo kako razveseljavamo, možemo ga tapšati ili mu davati dobar zalogaj. Ako se pri lom pas ništa nije uzbudio, znak je da se hica ne boji. Taj dan možemo to ponoviti još 2—3 puta, ostalo ostavimo za sutradan, kada streljamo postupno u sve većoj blizini psa.

Kada smo psa naučili »sjedni«, »lezi«, »daun«, »dođi«, i »čekaj« te mirnoću na divljač, učimo ga i mirnoći na hitac. Već svako dizanje puške kojom ćemo streljati popratimo sa zapovedi »lezi«. Iz početka strelja naš pomoćnik, a tek kasnije mi. Čim je zapoved izvršio, sledi obilna hvala, ako nije, prisilimo ga, budući da je na vezu, da odmah legne. Vežbu ponavljamo dok je nije dobro naučio.

Vežbu nastavljamo streljanjem kada se pred psom dignula divljač, iz početka nipošto ne streljamo divljač. Hotimično promašujemo i svu pažnju posvećujemo ponašanju psa. On mora ostati miran, te leći, kako je već naučen pri dizanju divljači i hicu.

Najveću grešku čine oni koji ubijaju divljač pred psom dok je još u fazi učenja, jer se takav pas iskvari i počinje divljati na hitac, tj. na svaki hitac, bio on ispaljen na divljač ili na bilo što drugo, trči okolo i traži gde je pala ubijena divljač.

Kada smo psa naučili sve navedeno, na naše potpuno zadovoljstvo, možemo ga nerazumnim postupkom začas pokvariti i sav trud učiniti uzaludnim. Ako je divljač na koju smo streljali pala, ili je ranjena pa se bacaka, ili se od nas udaliuje, nipošto ne smemo dopustiti ptičaru da odmah krene po nju ili za njom. Pustimo ga u ležećem stavu barem 2 minute, a tek onda mu zapovjedimo: »aport«, »donesi« ili »traži ranjeno«. Taj je zahtev od velike važnosti, a upravo u tome greši ogromna većina lovaca. Ako su psi u tome uvežbani, ide u skupnom lovu po ubijanu divljač samo onaj pas kojemu se to odredi. Taj je donese neoštećenu. Ako psi nisu u tome uvežbani, otrče svi po tu divljač, sledi trka lovaca, fićuci, a rezultat je — rastrgana divljač i udarci po psima, dok bi, zapravo, lovci trebali biti kažnjeni, a ne pas, jer je to naša krivica.

U lovištima bogatim divljači mogu se ptičari naučiti mirnoći na divljač i bez sigurnih metoda, koje su ovdje navedene. U takvim, naime, lovištima pas s kojim se često lovi pronalazi mnogo divljači, i on brzo uvidi da je trčanje za divljač besmisleno. Ako ga pri tome vodič u pravo vreme opominje, pas će se razumno ponašati i s njim će se moći loviti na zadovoljavajući način.

Za učenje pasa za mir na hitac i divljač pronađena je vrlo djelotvorna sprava. To je ovratnik u kojem se nalazi električna baterija, koja se može staviti u funkciju aparatom što ga nosi lovac na udaljenosti do po prilici 100 m. Ako se pas zatrči za divljači ili na hitac, lovac može tom napravom prouzročiti psu električni udar odgovarajuće jakosti, tj. toliko jak da ga pas dobro osjeti, ali mu nije štetan po zdravlje. Tim načinom i tvrdokoran pas brzo nauči navedene discipline. Taj se aparat zove teletakt.