TRAŽENJE MRTVE DIVLJACI PALE IZ VAZDUHA

TRAŽENJE MRTVE DIVLJAČI PALE IZ VAZDUHA

Tu vežbu počinjemo raditi kada nam pas izraduje povlaku. Iako su obe po mišljenju mnogih slične, za pse je to sasvim druga radnja. U prvoj vodi ga nos po tragu do divljači i razmerno mu je lako izvući povlaku. Nju može izraditi niskim nosom, mirnim hodom i ne čini mu naročitih poteškoća.

Traženje mrtve divljači mnogo je teže. Tu psu pokažemo samo rukom smer gde je divljač pala. On je mora pronaći i donijeti. Jasno je da pri tom zahtevu ne smemo upotrebiti istu zapoved koju smo upotrebili za izradu povlake. Tu vežbu izvodimo ovako:

Pernatu divljač bacimo u polje, kojih 15—20 koraka, naravno tako da je pas nije vidio. Psa posjednemo i zapovedimo mu zapoved koju smo odabrali. Može biti »traži mrtvo«, ako smo za povlaku upotrebili »traži ranjeno«. Pas, naravno, ne zna o čemu se radi. Da mu razjasnimo, pokažemo mu rukom smer u kojem treba tražiti, i sami pođemo s njim nekoliko koraka u tom smeru. On će divljač pronaći, jer nije daleko. Kad ju je dignuo, otrčimo natrag na mesto gde smo vežbu započeli i tu nam pas divljač preda. Obilna hvala pobuđuje mu veselje. Početne vežbe obavljamo u niskom raslinstvu (djetelina, livada) i na manju udaljenost. Kada ih pas dobro svladava, otežavamo ih bacanjem divljači na veće udaljenosti, u kukuruz ili grmlje, i to onako kako nam se to događa u praktičnom lovu.

Ako pas divlja, umirujemo ga rečima koje su mu već iz dosadašnjeg rada na povlaci poznate — »mirno« ili »polako«. Ako se ne da smiriti, privežemo ga na opisanu dugačku uzicu. Njom ga ne usmerujemo na divljač, nego samo umirujemo.

Taj rad pas mora obavljati visokim nosom. Onaj koji njuška po zemlji nikada neće taj zadatak dobro izvršavati.