+38162/700-800, 065/900-3-900 dogbest@gmail.com

DRESURA

LOV

IZRAĐIVANJE TRAGA — POVLAK ILI VLEČKA

»Vlečka« je slovenska reč. Često se upotrebljava i na našim utakmicama. No to i nije u ovom slučaju važno, važno je da psa toj vežbi dobro naučimo. Izraditi povlaku znači psa dovesti na trag ranjenog zeca ili koje druge divljači. Na zapoved »traži ranjeno* pas ide po tragu, pronađe divljač i donese je. Trag može biti prirodan, tj. učinjen u pravom lovu, ili umjetan, načinjen s ubijenom divljači, koja se sveže, drugi kraj uzice priveže se za štap i divljač se vuče po zemlji. Pri tom se vučenju pazi da čovječji trag nije na tragu divljači. Zbog toga se upotrebljava štap, pa s pomoću njega vučemo divljač postrance od našeg hodanja. Naše hodanje s povlakom ne sme biti samo u jednom pravcu. Nakon kojih 40—50 koraka krenemo udesno ili levo, zatim opet procijenimo smer i na koncu ostavimo divljač. Naše menjanje smera oponaša pravi trag divljači koja, kada je ranjena, takođe u trku menja smerove, tj. ne trči samo u jednom pravcu.

Vrlo je važno da psa naučimo toj vještini. Na taj ćemo način pronaći velik dio ranjene divljači, koja se inače izgubi. Pri tome moramo osobitu pažnju posvetiti činjenici da pas pri izrađivanju traga upotrebljava samo nos. Pas koji traži više očima nego nosom nikada neće tu vještinu svladati dobro. Ima li pas urođenu sposobnost za izrađivanje traga, možemo najlakše ustanoviti ako ga promatramo kada tjera zeca kojega ne vidi, a mi smo videli točno i zapamtili njegovu stazu. Ako u tom punom trku točno izrađuje trag, tj. ide po njemu, sposobnost je tu, samo je treba iškolovati. Jasno je da zbog toga ustanovljivanja nećemo psa odgojiti razgonjačem.

Dr Lokar u svojoj knjizi »Školovanje ptičara« za taj rad upotrebljava zapoved »traži izgubljeno«. Tu zapoved ja upotrebljavam za drugu radnju, koja sledi nakon ove. Ako se psa uči tražiti razne izgubljene predmete po našem tragu, onda je ta zapoved na mestu. Ako pak psa učimo prema lovnoj potrebi, a i prema pravilniku o takmičenju ptičara, onda za traženje divljači po krvavu tragu treba upotrebiti zapoved »traži ranjeno«, a za traženje divljači koja je pala iz zraka i nije ostavila krvavi trag (pernata divljač u neobranom polju, patke u šaševima) treba upotrebiti zapoved »traži izgubljeno«.

Ptičar mora obadve radnje naučiti i za svaku imati posebnu zapoved. Ako tako ne postupamo, on ne zna što se od njega zapravo traži, pa će umesto paloga mrtvog fazana u kukuruzu nastojati da nađe krvavi trag kojega nema ili, obratno, tražiti slobodnim kruženjem mrtvu divljač, a neće izrađivati krvavi trag.

Nije važno da upotrebljavamo baš navedene zapovedi. Ako pronađemo prikladnije, možemo se služiti njima. Glavno je da pas na jednu zapoved radi jedno, a na drugu drugo. Za dve radnje ne smemo nipošto upotrebljavati jednu zapoved ni za čoveka, a kamoli za psa.

Ptičar koji nije u toj veštini savjesno izvežban, trčat će na našu zapoved na mesto gde je vidio da je divljač pala, nastojat će da je vidom pronađe, a ako mu to ne uspije, jurit će levo desno, ne bi li je opazio. Ako ima sreću, nabasat će na nju, ako nema, divljač je izgubljena. Na žalost, ovo potonje mnogo je češće.

Kako, dakle, naučiti psa obadvema navedenim radnjama? Pre svega, pas mora biti izvežban da donosi sigurno i s veseljem. Bez toga nema uspeha. U tome se svi slažemo. Ne slažemo se, međutim, u pripravnim vežbama. Hegendorf i dr Lokar preporučuju da se sa psom pode kakvom stazom, neprimetno ispusti džepni rupčić ili kapa, nakon desetak koraka stane se, okrene prema kapi ili rupčiću, pokaže ga se psu prstom i zapovedi »donesi izgubljeno«. Razmak se neprestano povećava, menjaju se predmeti i mesto vežbanja. Sigurno je da se i tim načinom nauči psa donositi izgubljene predmete, ali je u toj metodi negativno to što se pas u početku navikava raditi samo loše. Mi trebamo pasji nos, a ne oko. Naše je oko nešto bolje od pasjeg. Da to izbjegnemo, radimo ovako:

Psa naučimo da dobro donosi ispunjenu zečju kožu. Kada to s veseljem radi, poškropimo tu kožu s malo vode, da joj se pojača miris, stavimo psa u položaj »lezi« iza kakvog grma, odemo s kožom tako da nas ne vidi i načinimo povlaku kojih 15 koraka u ravnom smeru. Kožu ostavimo u takvom položaju da je pas od početka povlake ne može videti (u jarak kukuruza, krumpira i slično). Odemo po psa, dignemo ga, pomilujenio i dođemo na mesto gde smo započeli povlaku. Početak smo označili tako da smo iz kože iščupali nešto dlaka i ondje ostavili. Kad smo došli na taj početak, dajemo psu ponjušiti dlake i zapovjedimo mu »traži ranjeno«. Pas će sigurno poći po tragu poznate mu kože, pronaći je i donijeti. Ako to ne bi učinio, provedemo mu povodnik ispod ovratnika, tako da oba kraja držimo u ruci. Ponovno mu zapovjedimo »traži ranjeno«, bodrimo ga i povedemo nekoliko koraka po načinjenoj povlaci. Kada je osjetio trag i ide po njemu, jedan kraj povodnika ispustimo, on se izvuče ispod ovratnika i ostane u našoj ruci, korak usporimo i konačno stanemo. Psa pustimo da sam dođe do kože i donese je. Prednost toga načina jest u tome što se pas od samog početka nauči upotrebljavati samo nos, a ne oko.

Psi se vrlo vesele ovoj vežbi ukoliko su ispravno obučeni u donošenju, pa rado donose i po povlaci. Iz početka je povlaka kratka, kasnije sve dulja, pa i preko 500 metara. Otežavamo je raznim skretanjima na obe strane onako kako to čini ranjena divljač.

Osim zečjom kožom, vežbamo ubijenim golubom, kumrijom, divljom patkom i ostalom pernatom divljači, kasnije mladim zecom mačkom i lisicom.

Ako psa učimo donositi naše razne osobne predmete po našem tragu, nećemo mu zapovedati »traži ranjeno«. Bilo bi to smješno, jer naša kapa, rupčić ili rukavica nisu ranjene. Psu bi to bilo zapravo svejedno, ali ne ljudima koji bi to slušali. Zbog toga možemo za traženje svega izgubljenog što pas treba pronaći po tragu upotrebiti zapoved »traži izdubljeno«, a za palu divljač iz zraka, koja je ostala mrtva ,  krvavog traga, zapoved »traži mrtvo«.

Ako se pas vratio bez predmeta koji smo na kraju povlake ostavili, ne smemo nipošto preći preko toga. Moramo ga ponovno slati i promatrati vuče li po tragu. Ako počne divljati izvan traga, umirujemo ga i vraćamo na trag, dok nije došao do plijena i dignuo ga. Brzo se vratimo na početak povlake, do koje pas mora donijeti plijen da nam ga preda, u blizini mesta gde ga je našao, ako smo bili prisiljeni da ga u tu blizinu dovedemo.

Početne vežbe radimo na terenu gde smo sigurni da nema tragova od druge divljači koji bi psa smetali u izvlačenju traga. Kasnije, kada je već dobro izvežban, radimo upravo na takvom terenu da ga naučimo razlikovati trag koji sledi od drugih tragova.

Ukoliko pas ne izradi dulji i zamršeniji trag, vraćamo se vežbanju kraćih i jednostavnijih. Obilnom hvalom, a i zalogajima nagrađujemo ga kad je zadatak izvršio, da pojačamo u njemu veselje.

Pri tim vežbama ne sme se upotrebiti ni najmanja kazna, jer ona ugušuje veselje, a bez veselja to pas ne može raditi.

Ako je izgubio trag, što se često događa kod okuka koje smo načinili ili zbog toga što je pas počeo divljati, umirujemo ga i navodimo na trag koji smo obilježili, osobito kod okuka s polomljenim grančicama.

Vidimo li da pas u početnom stadiju vežbanja neprestano greši kod okuka, izradimo povlaku bez okuka. mesto njih činimo zavoje, tj. najpre blago skretanje u obliku luka nalevo pa nadesno. S vremenom postaje skretanje sve zavijenije, dok ne svrši s okukom u pravom kutu od 90".

Umjetnu povlaku lako izvuče i pas slabijeg nosa. Vučenjem cijele divljači po zemlji ostaje veoma mirisav trag. Sasvim je drugačiji u slučaju kad pas u pravom lovu izvlači trag zeca. Ako je zec lakše ranjen, pravi velike skokove i jedva dodiruje zemlju nogama. Taj je trag mnogo teže slediti. Pas koji goni zeca, ako ga ne vidi točno po njegovu tragu, sigurno će dobro izvlačiti i povlake ako smo ga vežbali navedenim načinom.

Ako pas izvlači trag povlake nekoliko desetaka metara, a onda ostavi trag i počne divljati te pokuša trčanjem amo-tamo pronaći očima divljač, ne smemo mu to dopustiti. U tom ga slučaju privežemo na dulju uzicu, kojoj su opet oba kraja u našoj ruci. Psa pustimo da traži, bodrimo ga i ako vidimo da opet hoće sići s (raga, usmerujemo ga na njega. Da nam se ne dogodi da smo i mi izgubili trag, moramo ga točno označiti. Za to nam služe izlomljene grančice, koje bacamo pokraj traga i na taj nam je način trag povlake sigurno poznat. Za orentaciju možemo upotrebljavati i kakav grm, humak, kamen ili slično.

Bacanje papira ne preporučujemo. Papire pas u lovištu ne nailazi, pa ga nabacani mogu smetati i dekoncentrirati. Kada vidimo da se pas umirio i da trag točno sledi, ispustimo jedan kraj uzice. Ona ispuzne ispod pasjeg ovratnika i mi je namatamo u klupko. Ako smo psa vezali povodnikom i kada smo opazili da dobro sledi trag, otkopčavanjem povodnika možemo ga ponovno smesti i cijelu stvar pokvariti. Uzica provedena ispod ovratnika odlično je pomagalo u školovanju. Ispuštanjem jednog kraja neprimetno smo psa oslobodili veza, a to je često veoma važno i korisno.

Prve povlake radimo s ugodnim vetrom za psa, tj. zračna struja neka struji od divljači prema mestu gde povlaka počinje. To olakšava vežbu i rad. Ako je miran dan s neprimetnim vetrićem, pa ne osjećamo strujanje, oslinimo prst i dignemo ga u zrak. S koje strane prsta osjećamo hlađenje, s one dolazi zračna struja i u tom ćemo smeru praviti povlaku. Kasnije ju radimo u raznim smerovima, a na koncu i niz vetar.

Pas koji nije miran na hitac neće nikada ili će vrlo retko izraditi povlaku u pravom lovu. On se za trči svom mogućom brzinom na mesto nastrela. Ako je divljač teško ranjena i on je vidom sledi, uhvatit će je, ako je ne vidi, a divljač je lakše ranjena, trčat će amo-tamo ne bi li je ugledao. Za to se vreme divljač udaljila ili dobro sakrila pa je za nas izgubljena.

Ako vidimo da se pas pri izrađivanju povlake sprema divljati, radimo s njim spomenutom uzicom podvučenom podovratnik. U momentu kada bi htio divljati, mirimo ga rečima »polako«. I ako pas ima najbolji nos, sigurnije će izvesti povlaku kad je izrađuje umjerenom brzinom. Pse slabijeg nosa moramo privikavati da trag izrađujemo polako. To su oni koji ga gube, osobito u okukama. Ako vidimo da pas izrađuje točno trag i u najvećoj brzini, pustimo ga neka tako radi. Taj ima odličan nos i neće gubiti divljač.

Svako grešenje pri izrađivanju traga ispravljamo tako da vežemo psa na uzicu, s pomoću koje ga vodimo i tako rečima bodrenja ili opomene usmeravamo na pravilan rad. Dobro je takođe da i prve početne vežbe u toj disciplini obavljamo na uzici.

Ako pas bez uzice, a takođe i na uzici, pokušava divljati i ako naše umirivanje rečima »polako« ili »mirno« ne pomaže, zapovjedimo mu »lezi«, umirimo ga i tek onda pošaljimo da nastavi izrađivati povlake. Ponovi li on grešku, ponovimo mi zapoved. Tim ćemo postupkom sprečiti da pas nastavi ludu trku zbog koje gubi trag.

Za pravljenje duljih povlaka potreban je pomagač. On iščupa nešto dlake na mestu nastrela. Uzme motku i vuče divljač po zemlji postrance od sebe. Na svršetku povlake ostavi divljač i udalji se, ali ne po tragu natrag, nego se vrati u krugu ili udalji od divljači, tako da može promatrati psa kako se ponaša kad pronađe divljač. Kad je povlaku završio i divljač ostavio, treba svakako da je odveže i odstrani uzicu i motku. Vrlo je dobro da na svršetku povlake podmetne drugu divljač iste vrste, koja je, po mogućnosti, što manje ranjena. Onu koju smo vukli izboli smo nožem da putem ostavlja krvav trag. Tako izranjena divljač mogla bi navesti mladog psa da je počne cepati.

Bezuvetno je potrebno da se pomagač sakre iza kakvog stabla, grma ili kupa kukuruzovine, da ga pas ne vidi, jer bi ga to moglo smesti u radu. Ta je kontrola potrebna jer ima pasa koji će možda cepati divljač ako misle da ih nitko ne vidi, a možda je i zakopati. Pogodak praćkom liječi obadvoje.

Dok nam pomoćnik radi povlaku, mi sa psom šećemo i pazimo da pas nipošto ne vidi njeno pravljenje. To bi ga sasvimiskvarilo, ne bi naučio izrađivati trag, nego bi trčao ravno po divljač jer je vidio gde se ona nalazi.

U lovu često ranjeni zec preskoči kakav potok i na drugoj strani pogine. Ako se ne dogodi da pas do potoka izvuče trag, a zatim da trči po obali levo-desno, moramo ga i u tome izvežbati. Tu vežbu izvodimo kada je pas već sasvim siguran u radu na povlaci. Ako je pas sam preskočio potok i dalje sledi trag, stvar je u redu, ako nije, dođemo do prekinute povlake, psa umirujemo, bodrimo, i sami pređemo preko potoka. Pozovemo ga i pokažemo mu nastavak traga. Već nakon prve vežbe pas će shvatiti o čemu se radi i tu vodenu zapreku lako će svladati. Za početne vežbe upotrebljavamo sasvim svježu povlaku. Kasnije čekamo po pola, a i jedan sat otkako je povlaka načinjena, pa do početka pasjeg rada.

U jednom danu ne smemo od psa tražiti da izradi mnogo povlaka. To ga izmori i slabi mu veselje. Čim vidimo da je umoran, prestanimo. Iz te vežbe nemojmo raditi druge, osobito ne one za koje upotrebljavamo prisilu.