SEDANJE

DONOŠENJE

Ptičar mora donijeti ne samo divljač nego i razne predmete. To je jedno od njegovih najvažnijih svojstava. U praktičnom lovu razlikujemo dve vrste pasa koji donose. Jedni to čine s velikim veseljem, u galopu otrče po predmet koji treba da donesu, zgrabe ga bez okolišanja i u galopu dotrče vodiču, sjednu i na zapoved ga predaju. Drugi idu po predmet s noge na nogu, polako ga prime i nose pokunjene glave i podvinuta repa. Koji je pravi aporter od njih, lako je ocijeniti. Nije teško ni pogoditi koji su razlozi što ta dva psa tako različito donose.

O učenju psa donošenju postoje različita mišljenja. Uglavnom se to učenje može razgraničiti na dve metode, jedno je igra, a drugo prisila. U nekih možemo najljepše rezultate postići smišljenom igrom, dok u drugih treba da upotrebimo i određene, ali vrlo male, doze prisile. Vatreni aporteri u prvom su redu psi kojima roditelji kroz generacije aportiraju. To su uglavnom niemački ptičari i retriveri. Engleski ptičari ne aportiraju u svojoj domovini. Zbog toga nisu sklonost za donošenje nasledili, pa se u ogromnoj većini teže tome privikavaju. No i u pasa iz istog legla vidimo različitu sklonost za donošenje. Jedni već kao štenci hvataju gubicom sve moguće predmete, donose ih na svoj ležaj i ondje grickaju. Drugi ponjuše sve, ali ne hvataju osim hrane ništa. S prvima ćemo lako postići željeni cilj, dok će to s drugima ići teže, no svakoga psa možemo ispravnom metodom naučiti da bude dobar aporter. Pri tome se moramo čvrsto držati pravila da pri učenju donošenja nikada ne upotrebljavamo kanu. Batina pokvari sve. Blaga opomena dopuštena je i potrebna ako nam pas ispušta predmete iz gubice pre nego što smo mu to dopustili. Sve ostalo postižemo obilnom hvalom i dobrim zalogajima prigodom svakodnevnog vežbanja. Donositi učimo štence već u ranoj mladosti. To učenje, naravno, nema takvu djelotvornost da bi nam pas u dobi od nekoliko mjeseci pravilno na zapoved donosio i predavao razne predmete, ali u toj dobi treba da nauči primati gubicom. U tu svrhu možemo upotrebiti gumenu lopticu, koju kotrljamo po hodniku, sobi ili dvorištu, trčimo prema njoj kao da je hoćemo uhvatiti pre psa, ali pustimo da je on pre uhvati i odnese u svoj ležaj. Većina pasa nauči na taj način primati predmete. Ukoliko nismo uspjeli, uzmemo okruglu janjeću kost, dok smo pre nabavili sličnu od kaučuka Tom se kosti približimo psu i siavimn mu je blizu njuške. On će je hteti prihvatiti, jer je već jeo janjeće kosti, pa mu ona miriši. Mi mu je ne damo nego je izmaknemo više puta malo levo, malo desno. Na taj način budimo u njemu želju za hvatanjem, jer je on nastoji svakako uhvatiti i gristi.

Pošto smo psa uvežbavali često tim načinom i on živahno nastoji uhvatiti kost, zamijenimo pravu kost imitacijom od kaučuka. Ne samo da takvim predmetom učimo štene hvatanju predmeta nego on i gimnasticira zubalo. Satima će taj predmet grickati, a neće ga uništiti, jer je takoreći neuništiv. Na taj način jača mišiće čeljusti i zubalo. U dva slučaja opazio sam da su štenci koji su pokazivali znakove podgrizača, a mnogo su grickali kost od kaučuka, dobili kao odrasli psi ispravno zubalo. Gornja je čeljust, naime, negibljiva, jer je pričvršćena ostalim kostima glave. Donja je gibljiva s pomoću zgloba na njenu početku. Kod podgrizača ona je kraća od gornje čeljusti, pa se zbog toga zubi ne poklapaju kad pas gubicu zatvori. Upornim vežbanjem donje čeljusti, što se događa kada pas grize kaučukovu kost ili druge kosti, može ojačati donja čeljust i zubi doći u ispravan položaj, tj. poklapati se. Da uklonimo miris kaučuka, koji ti predmeti u početku imaju, dobro ih je namazati jestivom masti.

Ako smo štene pri svakom primanju obilno hvalili uz zapoved »nosi« ili »aport«, ono će se priučiti da hvata i druge predmete. To će biti najpre prikladan komad okruglog drveta, ne pretežak, ali i ne prelagan, no mogu to biti i svi ostali predmeti koji su prikladni za nošenje. Kovinu izbjegavamo, jer bi na njoj pas mogao oštetiti zube.

Pas će naučiti nositi i dobro držati u gubici i na veće udaljenosti, osobito ako smo prikladnu kost uzeli sa sobom na šetnju i dali je psu kada se vraćamo kući. U tom slučaju pas mora biti vezan i ići uz nas, jer će inače hteti leći i početi je gristi. Tako obučen pas neće ispuštati predmete bez naše dozvole, jer je naučen dobrom držanju i nošenju na veće udaljenosti. Predmete mu ne dopuštamo nositi na ležaj i ondje gristi, jer bi to moglo imati loše posljedice pri donošenju divljači, a i ostalih predmeta. On bi i sve ostalo htio nositi na ležaj i ondje gristi i cepati.

Kad je pas primio predmet i nosio ga neko vreme (iz početka vrlo kratko), zapovjedimo mu da nam ga preda. On to neće hteti učiniti, jer nije u tom smislu obučen. Zbog toga mu uz zapoved »pusti« oduzmemo predmet. Kada smo završili s vežbanjem, predmet spremimo na mesto s kojega ga pas neće moći sam uzeti i njime raditi što ga je volja.

Pošto smo u psu probudili veselje za primanje i nošenje, a naučili smo ga i vežbu »sjedni«, priučavamo ga da sjedne s predmetom u gubici. Na zapoved »pusti« oduzmemo mu predmet. Vrlo često nam se dogodi da pas na zapoved »sjedni« ispusti predmet i onda sjedne. S time se ne smemo pomiriti. Ako je to učinio, blago ga ukorimo, privežemo ga nakratko, damo mu ponovno predmet u gubicu, prođemo malo s njim i ponovimo mu zapoved »sjedni«. Da ponovno ne bi predmet ispustio, stavimo mu ruku pod donju čeljust, na taj način pridržavamo gubicu zatvorenom i zapovjedimo »drži«. Kada je seo i predmet drži, obilno ga hvalimo i Klmlimo i tek na zapoved »pusti« oduzmemo mu predmet. Nakon oduzimanja takođe ga hvalimo i milujemo. Time smo psu probudili veselje za izvršavanje zapovedi »nosi«, »drži«

Pri svim vežbama u donošenju moramo imati najveću moguću strpljivost. Svako kažnjavanje, ako je pogrešio, kobno je, jer se pas prestane veseliti donošenju, a takav ne može nikada biti dobar aporter. Donosit će možda lakše predmete, pa i pernatu divljač, ali teške predmete i dlakavu divljač sigurno ne. Pas kojega smo ispravno učili, obilno hvalili i nagrađivali, nosit će sve što je u njegovoj moći. Iz petnih žila dizat će lisicu, a vidio sam psa koji je vukao na priličnu udaljenost ubijenog srnjaka.

Rašireno je mišljenje da će pas, i ako ga nismo učili donošenju, početi u zrelijoj dobi sam od sebe donositi divljač. Ima, istina, pasa koji i bez učenja zgrabe ubijenu divljač i nose je, ali to je dosta retko i nije nikada pouzdano. Koji pas to ne radi u mladosti, sigurno to neće činiti ni kasnije.

Pošto smo napred navedene vežbe psa dobro naučili, činimo sledeće: psu damo predmet i on s njim na zapoved sjedne. Kad je seo, zapovjedimo mu »čekaj«. Prethodno smo ga svakako naučili da na mestu čeka. Mi se natraške od njega udaljujemo i nakon udaljenosti od nekoliko metara zapovjedimo mu: »ustaj« i »dođi«, »sjedni«, »pusti«. Ako je sve izvršio, obilno ga hvalimo i nagradimo dobrim zalogajem. No često se događa da pas, kad ustane, pusti predmet i bez njega dotrči k nama. U tom slučaju ga ukorimo i pođemo s njim natrag na isto mesto i vežbu ponovimo, ali smo sada tik uz njega i on je na kratkom vezu. Ukoliko bi htio opet predmet ispustiti kada ga pozovemo da ustane i pode s nama, pridržimo mu rukom donju vilicu, što mu sprečava ispuštanje i obilno ga hvalimo kada ide uz nas i nosi predmet. Te su vežbe u početku kratkotrajne. S vremenom ih produžujemo.

Svako vežbanje u donošenju moramo izvoditi tako da ono psa veseli isto tako kao što ga veseli izlazak na šetnju. Ako smo nabavili odraslog psa, ne smemo s njim početi nikakve vežbe, a pogotovu ne aportiranje, pre nego što vidimo da smo psa potpuno pridobili za sebe, da je ljubav prema bivšem gospodaru prenio na nas. Prvih dana pas misli na bivšu okolinu i neće biti sposoban primati naše zapovedi. Što se više s takvim psom bavimo, ako ga sami hranimo, polazimo s njim na šetnje, pre ćemo s njim uspostaviti kontakt i prijateljstvo, bez kojeg nema uspeha u vežbanju.

Ako smo u međuvremenu dok vežbamo psa u donošenju poduzeli s njim i druge vežbe, nemojmo nikako uvežbavati one kod kojih je potrebna prisila, npr. »daun« ili puzanje.

Ako u psa nismo nikako mogli probuditi zanimanje za hvatanje napred navedenim načinima, što je vrlo retko, moramo upotrebljavati blagu prisilu. To radimo ovako: psa posjednemo i uz zapoved »aport« ili »nosi« pritisnemo mu gornju usnicu palcem i kažiprstom leve ruke. Dlan nam se nalazi na hrptu nosa. To je bezbolan pokret, ali prisiljava psa da otvori gubicu. Kad ju je otvorio, stavimo mu u nju drvo ili predmet kojim vežbamo. Pas će ga sigurno hteti izbaciti. To mu nećemo dopustiti stavivši ruke pod donju vilicu koju pritisnemo prema gore. Kada se pas umirio, obilno ga hvalimo i gladimo po leđima. Tim načinom ne pobuđujemo psu veselje za donošenje, ali ga ipak naučimo nositi. Čestim vežbanjem, hvalom i dobrim zalogajima postići ćemo i to da se u psu probudi i veselje za donošenje.

Kada pas sigurno nosi, ide uz vas, ubrzavajmo korak, a i trčimo da ga naučimo s predmetom trčati.

Do sada smo predmet kojim vežbamo davali psu u gubicu. U nastavku ga je potrebno uvežbati da ga primi i sam sa zemlje.

Ako smo u psu probudili veselje za donošenje i ako se on času vežbanja veseli, neće nam to činiti naročite poteškoće. Psa posjednemo, zapovjedimo mu »čekaj«, stavimo drvo nekoliko koraka pred njega i nakon nekoliko sekundi kažemo »ustaj«, »nosi«. On će sigurno dotrčati i predmet podignuti. Vjerojatno neće s njim doći odmah k nama. Milije mu je da s njim trči, a možda se i udaljuje od nas. Ako se to dogodi, ponovimo vežbu, ali tako da psa privežemo za dugačku uzicu. Kada je predmet uhvatio, pozovemo ga k sebi i, ako neće doći, prisiljavamo ga potezanjem uzice da dođe. Vrlo je uspješno da odmah čim je predmet primio počnemo trčati od njega. On će sigurno za nama.

Ukoliko se radi o psu koji neće sam uhvatiti predmet sa zemlje, dovedemo ga do njega i stavimo mu ga sami napred opisanim načinom u gubicu, ali tik do zemlje. S takvim ćemo psima imati dosta muke dok ih naučjmo donijeti, ali obilnom hvalom i dobrim zalogajima postići ćemo i to.

Za ispravno aportiranje u lovu moramo psa naučiti da ne potrči bez naše zapovedi po ubijenu divljač. To uvežbavamo ovako:

Psa koji je već dobro naučio sve navedene vežbe pa s veseljem sigurno donosi i predaje, privezano na uzicu. To učinimo tako da uzicu samo provedemo ispod njegova ovratnika, odnosno korala. Oba kraja uzice držimo u ruci. Predmet bacimo oko 10 m daleko. Istodobno zapovjedimo psu »lezi« i »čekaj«. Ako se htio zatrčati po predmet, sprečimo ga trzanjem uzice i ponovno ga stavimo u položaj »lezi«. Kada se umirio, hvalimo ga i gladimo, zatim zapovjedimo »ustaj«, »nosi«. Pri tom ispustimo iz ruke jedan kraj uzice i ona spuzne ispod korala. Ako bismo ga vezivali pa onda za zapoved »nosi« odvezivali, dekoncentrirali bismo ga, rastresli i time ometali pravilno i srdačno izvršavanje zadataka.

Konačno vežbamo sledeće: naš pomoćnik uzme ubijenu divlju patku ili koju drugu pernatu divljač i baci je u zrak u udaljenosti od oko 15 m. Mi opalimo u smeru divljači hitac iz puške, nakon čega sledi odmah zapoved »lezi«. Prethodno smo psu opet proveli uzicu ispod korala. Oba su kraja uzice kod nas, ali mi ih ne držimo u ruci jer bi nas to smetalo kod hica. Da ipak imamo vlast nad psom, stanemo nogom na oba kraja uzice. Time smo mu onemogućili da potrči po divljač. Ako je to pokušao, zaustavljen je i opet ga stavimo u položaj »lezi«. Kada se umirio, obilno ga hvalimo, ispuštamo jedan kraj uzice uz zapoved »ustani«, »nosi«. Tom vežbom postižemo da nam se pas u lovu disciplinirano vlada, da legne kad divljač pada i da ide po nju samo na našu zapoved.

Većina će pasa rado donesti pernatu divljač. Ta joj nije preteška i lako je zahvati gubicom. Dlakava je divljač teža i nije je lako zahvatiti. Psa moramo svakako i to naučiti. U tu svrhu iz početka omotamo komad drveta u kožu kunića, zeca ili lisice. Time vežbamo psa, kojeg smo naučili donositi. Iz početka ga vežemo na dulju uzicu i ako bi se htio kožom igrati ili je cepati, opomenemo ga, pozovemo i privučemo k sebi. Ukoliko psu dopustimo da se i nakon vežbanja igra kožom, učinili smo veliku pogrešku. Pas će je odnijeti na svoj ležaj, ondje grickati i cepati. Na taj će način uništiti predmet kojim vežbamo To i ne bi bilo najveće zlo. Zlo je u tome što se on nauči u lom slučaju igrati i ustreljenom divljači i počinje je cepati, kao što je trgao umjetnog zeca. Takav će pas dignuti ustreljenu divljač, ali je neće hteti nama predati. Njemu je drago igrati se njome, nastojat će da je zadrži, trčat iv oko nas, a možda i dalje od nas, pokušat će da je i sakre, a često i zakopa i tako spremi za kasnije. Tako rade i ostale divlje životinje pasjeg roda, pa nije čudo ako to pokuša i naš pas. Na tu manu osvrnut ćemo se u poglavlju »Ispravljanje mana«.

Zec nije ono što je drvo omotano njegovom kožom. Drvo je čvrsto, dok je ustreljeni zec mekan. Mnogi pas koji omotano drvo dobro donosi kod pravog zeca zakaže. Nije, naime, naučen na njegovo savijanje, ne zna ga pravo uhvatiti, a ako ga i uhvati, zapliće mu se medu noge i ispadne mu. Da ga tome naučimo, uzmemo vrećicu duljine zečje kože. Iz početka napunimo vrećicu piljevinom, ušijemo zečju kožu, ali tako da nam je otvor vrećice pristupačan, tj. da je možemo po volji punki i prazniti. Kod otvora su pričvršćena dva kraja uzice, kojim otvor zatvaramo, da sadržaj ne ispadne. Piljevina je lagana, ali se taj umjetni zec ipak savija i postaje sličniji pravom. Kada ga pas već dobro hvata i donosi, vadimo postepeno piljevinu, a dodajemo pesak. Na taj nam način postaje zec sve teži i pas se postepeno privikava na nošenje težine. Takav se zec svija usled težine pijeska, kao pravi i pas se priuči na donošenje pravog zeca.

Kad je pas to naučio, vežbamo ga da s predmetom u gubici skače preko zapreka. Naravno da smo ga prethodno naučili skakati i s njim zajedno preskočimo nisku ili usku zapreku. Ako je pri tome ispustio predmet, vežbu ponovimo, a prethodno ga opomenemo. Ukoliko bi drugi put htio ispuštati, onemogućimo mu to podmetanjem ruke pod gubicu. Postepeno povećavamo visinu, širinu i težinu. Ispravnim postupkom, obilnom hvalom i zalaganjima, pas će postati svestrano ilohar aporter.

Svaku vrstu lovačkih pasa možemo naučiti donositi ubijenu divljač. Od goniča se to ne zahtijeva i nije uobičajeno. Teškoće čine tereri, koji su po svojoj prirodi oštri psi, a naučeni su na borbu u jami u kojoj poduzimaju bespoštedne zahvate. U borbi s lisicom ili jazavcem bodrimo ga na što jače zahvate, dok ga kod ubijenog zeca zbog toga opominjemo. U svakom slučaju, on će svaku divljač koja je ranjena zadaviti, jer je to u njegovoj prirodi i to mu ne smemo braniti, ali čim je ona mrtva, ne sme ju dalje gnječiti, jer je na taj način uništi.

Lisice će donositi samo oni psi koje smo naučili donositi bez ikakve prisile, obilnim hvaljenjem i zalogajima. Tako uvežban pas upotrebit će svu snagu da digne tešku lisicu i da je donese, jer se veseli obilnoj pohvali, koja i nakon toga sledi.