DOZIVANJE PSA

DOZIVANJE PSA

(Osnovna komanda „dođi")

Cilj ove vežbe je da pas nauči da brzo priđe dreseru (vlasniku) kad ga ovaj pozove, ma gde se nalazio.

Za razvijanje ove navike se najčešće koriste reakcija psa na hranu i njegova privrženost vlasniku. Momenat kad pas prilazi dreseru ne sme nikad da bude vezan za neku neprijatnost, jer će u protivnom pas početi da ispoljava strah i odbijati da prilazi. Komanda „dođi" se uvek izgovara prijatnim i tepajućim glasom. Kad pas priđe, dreser ga obavezno nagrađuje nekom poslasticom i milovanjem. Kad dreser izgovori komandu „dođi" povišenim tonom pas ili neće hteti da priđe ili će prići sa jasno ispoljenim strahom. To je rezultat pogrešne upotrebe intonacije i zvučnih signala. U vreme samog razvijanja uslovnog refleksa na komandu „dođi", pas ne srne da se kažnjava za neizvršenje zadataka.

Tehnika stvaranja ove navike sastoji se u sledećem: kada se pas u svoje „slobodno vreme" nalazi na izvesnoj udaljenosti, dreser će ga zovnuti po imenu, izgovoriti komandu „dođi" i pokazati poslasticu u ruci.

Pošto pas čuje miran glas dresera i oseti prijatan miris hrane, on će rado prići čoveku. Za to ga treba nagraditi poslasticom i pomilovati.

U prvo vreme se pas doziva dok se nalazi blizu, a zatim se, što je navika jače razvijena, rastojanje uvećava — do dvadeset metara.

Ako komandu „dođi" pas izvršava bezvoljno, dreser mora malo da utiče na njega svojim postupcima. Na primer, da trči ispred njega, da se igra sa njim; na taj način se kod psa razvija živost, želja da priđe dreseru.

Kad pas priđe, dreser se udara levom šakom po butini i tera psa da sedne pored njegove leve noge.

Pošto pas počne da pravilno reaguje na komandu „dođi", vežba se postepeno proširuje: uvode se nadražaji koji odvlače pažnju, ali na koje pas ne srne da reaguje u prisustvu dresera. Kada pas stečenu naviku počne da izvršava bez pogovora, skida mu se povodnik i vežba se nastavlja bez povodnika.

Ako pas preterano reaguje na druge nadražaje treba ga trzajem povodnika i zvučnim signalom „dođi" privući nozi i dati mu poslasticu. Kasnije se komanda „dođi" vezuje za pokret ruke, koji dobija ono isto značenje koje ima zvučni signal. Leva ruka se pruža u visini ramena, pa se zatim spušta na butinu. Posle izvesnog vremena pas će prilaziti dreseru samo na taj pokret rukom.

Pokret i zvučni signal treba kombinovati i ceo postupak ponavljati više puta, na različitom odstojanju.

Navika da se prilazi dreseru može se početi razvijati od prvog dana obuke. Za to se koristi svaka pogodna prilika: na primer, otvaranje vrata prostorije u kojoj se pas nalazi kad dreser dođe da bi mu dao hranu; tada se izgovara komanda „dođi".

Pas će obavezno prići da dobije hranu. Za taj momenat svakako treba vezati komandu ,,dođi".

Kasnije se ta navika upotpunjuje tokom rada u grupi.